Nova iskra

— 287 —

позориште, које тек почиње каријеру, оио има извесних комада изведених ванредно лепо, а има и комада савршено дилетанског извођеља. Б.

НАШЕ ШКОЛОВАЊЕ Говор Љуб. Стојанови^а на XXVIII Учитељској Скупштини, 7. августа 1911. год. — Прештампано из „Одјека". Београд, 1911. год. Нова Штампарија — Давидовић, Љуб. М. Давидовића. (Први део стр. 1-27 а други такође од 1-27 мала 8°).

Исписани наслов носе две врло занимљиве књижице, у којима је расправљано о једном животном питању нашега народа и наше државе. Питање о школовању и васпитању наше омладине тако је крупно, да је вредно да се о њему позабави сваки јавни радник и сваки родољуб, који мисли о будућности нашега народа. Г. Љуб. Стојановић, као радник на науци, као ранији проФесор гимназије и прооесор Велике Школе, као шеФ једне странке и као пређашњи министар иросвете заиста је имао много да види и да сазна, шта ваља а шта не ваља у нашем школовању и васпитању. Резултати, које даје наше школовање, такви су, да се заиста сваки родољуб мора забринути за будућност свога народа. Држава, окрузи, срезови и општине дају милионе на школовање, на њему раде хиљаде посленика, па опет резултат школовања тако је бедан, да нам народ остаје неиисмен, а људи, који прођу кроз средње и више школе, нису са спремом готови да ступе у живот и да одговоре оним великим дужностима државне службе и државнога живота, које их очекују у животу. То је могао увидети сваки, који је иоле размишљао о ономе, шта нам дају данашње школе и са каквом спремом пуштају у живот наш подмладак и иашу омладину; али ако је могао сваки увидети да не ваља ово што наше школе дају, није могао рећи шта ваља учинити, шта ваља променити у нашем школовању, иа да оно даје ону спрему која је потребна како нашем подмлатку тако и омладини, да би ступили у живот наоружани спремом и знањем, који одговарају савременим потребама друштва и државе. У данашњој нашој немарности и општој пометености, кад се ни у једној грани државнога и друштвенога живота не ради са одређенпм и утврђеним планом и ирограмом, заиста је за похвалу, што је то тако знаменито питање дотакао један од највиђенијих наших јавних и политичких радника, уз то и шеФ једне странке. Бојати се да то не остане само „дотакнуто" нитање, па да на том дотицају и остане. Питање о школовању и васпитању омла-

дине једнога народа о њеној спреми за будући државни и друштвени живот толико је значајно, да оно не сме бити само покренуто и дотакнуто, већ расправљано и решено онако, како ће најбоље одговорити сувременим потребама народа. Писац поменутога говора у првом делу своје књижице на ирвом месту објаснио је, зашто је узео да говори о том питању баш пред представницима наших учитеља основних школа, пред Учитељском Скупштином. Затим је (под I стр. 5—8 у првом делу) изнео у најкраћим потезима о потребама, које су изазвале први пут да се заведу школе. Говорећи даље (под II стр. 8 —11) о задатку школе рекао је да је њен задатак да васинта омладину и да јој даде сирему за доцнији живот. И одмах ггоставивши питање шта је задатак школин, рекао је, да она не одговара томе задатку, она данас, оваква каква је у нас, нмтм може да васиита омладину, нити јој може дати корисних знања за живот. Наша школа не даје нашем народу ни основно средство, номоћу кога се тече знање потребно сваком, и мушком и женском, члану нашега друштва; она не даје нашим грађанима ни иисменост , јер у Србији од стотине нема ии иуних 20 иисмених и ако постоји обавезна основна настава има већ 30 година. При даљем излагању г. писац је изнео какве су нам школе, које треба народу да даду гшсмеиост и знање. Све школе поделио је на оне, које дају писменост сељаку, дакле најпретежннјем делу народа, и на оне, које дају писменост осталом становништву, које се не занима земљорадњом. Затим је (у одељку под III стр. 11 — 25) изиео: штајезадатак основној школи, каква је код нас и шта даје, и зашто наш сељак мрзи овакву школу, каква је. Одмах за овим говори о другим школама, које дају знање нашем сељаку, с њима је био одмах готов, јер их има само три за целу земљу (у Краљеву, у Букову и у Шапцу). Од свију школа ове су најкорисније за наш сеоски свет. Г. Љ. Стојановић мисли, да би по угледу на њих требало уредити све школе за наше сељаке (нарочито по угледу на Шабачку ратарску школу). У исто време предлаже, како се то може иостићи. У другој књижици, односно у IV одељку његова говора, изложено је какве резултате дају остале школе у Србији почевши од основне по варошима па до Универзитета. За свакога који, има децу на школовању у гимназији или их мисли школовати у гимназијама у опште, топло би препоручили ову другу књижицу г. Љ. Стојановића. Сва питања о нашем школовању, дотакнута у обе књижице, тако су важна по будућност наше омладине и народа, да их обе најтоплије препоручујем сваком, који се ма и најмање интересује како будућношћу омладине наше и народа тако и срећом њиховом. м. м. в.