Nova iskra

— 299 —

ЛИКОВИ КТИТОРА У СТАРИМ ЦРКВОМД СРПСКИМ

о пре неколико година у науди се унраво ништа није знало о иконографији наших старих цркава. Са пуно одушевљења говорило се само о архитектури. Она је увек истицана и на њу је нарочито указивано. Лепоти појединих цркава испеване су праве химне. И наша народна поезија, која са усхићењем говори о красотама задужбина наших предака, допринела је у знагној мери, те се укоренило у нас наивно мишљење, како су неке наше црквене грађевине исто толико монументалне, колико је славна и прошлост, којој оне припадају. Ствар, доиста, може тако изгледати, кад се на нашу стару црквену архитектуру гледа очима једнога родољубивога песника. Ну у истини ствар се јавл>а у сасвим другој боји. Наше највеће и најлепше цркве потпуно би се изгубиле пред великим црквама, које постадоше у Цариграду и Солуну, у Јерусалиму и у Сирији, у Египту и у Малој Азији. Упоређене са катедралама, које Запад створи у тако званој романској и у готској периоди, оне изгледају сићушне и неугледне. Ну није само наша стара црквена архитектура, која изгледа тако скромно. И стара цивилна архитектура наша није стајала боље. Свакако, није гтуки случај, што нам не остаде у целости

сачувана бар једна од палата негдашњих краљева, царева, кнежева и деспота наших. Све говори за то, да је било недовољно средстава за подизање монументалних грађевина. Ну далеко изнад архитектуре истиче се живопис у старим црквама нашим. Оне, истина, не могу да покажу мозаике, којима беху украшени зидови великога броја цркава византиских, али њихне Фреске лепотом и религиозним осећањем, којим су прожете, достојно се такмиче са истовременим и ранијим живописом византиским. Оне шта више не би имале ни у чему да се постиде пред сликама, које постадоше у италијанскоме дученту и треченту. На жалост, нашем старом живопису, због кога бисмо могли бити доиста поносити, није се никад поклањала достојна пажња. Он је, шта више, немилосрдно упропашћиван и то од руке, која је у ирвоме реду била позвана да га сачува. Увек се налазило »рестауратора С( , којима су старе Фреске боле очиувек је било побожне пастве, која је без милости штетила стари живопџс наш. И дан данас се посетиоци старих цркава наших са ревношћу, којој нема равне, надмећу у сатирању старога живописа нашега. Тако су пропале најдрагоценије Фреске, а велики број од њих дошао је до нас у очајним Фрагментима. Свакако је ненак-