Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 181

Петар видје и осјети, да натраг више не може, па ма колико га болило, те настави отворено:

— Вријеме је, да се старо тијело продрма, да с њега отпане што је штетно и неваљало. А што сам овђе натукнуо, било је искрено и истинито. Дотакао сам се нашег застоја, нереда и тромости, која нас је обузела. Осудио сам тај кобни дријемеж, осудио сам и оне, који нас овако траљаво и немоћно воде...

— Оцу се то на жао дало, наравно... — примјети она на око још доста мирно.

Мјесто одговора Петар јој изнесе свој разговор с начелником у уреду.

— Требало је поштеђети старца... — рече она готово пријекорно. — Старима је живот много отео... Мир — то је њихово посљедње добро. Грехота је дирати у Њ!...

Петар осјети жалац пријекора, и би му мучно: Него, чим је опет прихватио ријеч, глас му поново зазвуча сигуран и миран: ј

— Из тебе, Олга, проговара срце, оно исто срце, које те је потакло, да се заузмеш за спокојност моје мајке. И чиниће ти се нелијепо, можда и окрутно, што ја овако узвраћам теби... Вјеруј: другачије не бих могао, јер се ту не ради о мојем већ о туђем добру. |

Олга стаде, па ће као увријеђена:

— По том, мој се је отац о нешто огријешио 2... Он је нешто скривио! Али штаг. То ми још ниси рекао.

Петар није хтио да ражалости дјевојке, зато му је тај разговор постао одједном неугодан и неприличан. Већ је смишљао, како би га наврнуо на друго али га она претече: -

— Илијето моме оцу плата за оно, што је све учинио за наше људе, што их је подигао својом муком и својом добротомг

Гласови се Марије и Тонке приближавали. Петар и Олга убрзаше кораке.

— Јест, — прихвати Петар — он нас је дигао, али права свјетлост и права истина крију се у много већим висинама... Ктим висинама требало би да