Nove borbe : roman iz Istre
НОВЕ БОРБЕ 55
На прагу рођене куће дочека га псето, што је штекћући насрнуло на њ.
— Моро! — зачу се изнутра старачки, женски глас. Е :
— Моро! — понови Балдо и погледа боље, да види, је ли још то онај стари кудро.
У то и стари чувар препозна глас свога негдашњег младога господара па залаја још јаче и — да ли од чуда или весељаг — живо се размаха репом, а онда се од једном трже и залети у кухињу да о6јави госта.
— Шта да јој кажемг..
То га питање као прикова на мјесту, Али не за дуго, јер се мало не у исти мах појави на вратима црна приказа дубоко погнуте старице, његове мајке.
Очито ју је онај пасји лавеж натјерао, да изиђе
и види ко је. Угасле су јој се очи некуда немирно шириле и повлачиле мрким простором, као да нешто траже. — Добар вече, мамо! — јави се он, али се не маче. Она као да јоште не разабираше право, наднесе лукијерницу, што јој дрхташе у руци, над очи, па наједном зину од чуда и изненађења.
— Ти једва прозбори и нешто недобро прелети јој лицем.
— Па ево, дошао... рече он, крочи ближе и потражи мајчину руку.
Та је рука била тврда и храпава као кора старога храста.
И мати и син ћутаху неко вријеме од неприлике На посљетку ће она:
— Уђи!...
Глас јој звучаше сухо, без топлине и срдачности. Балда то жацну, и он се поново наједи на себе, што се онако лудо залетио и доверао овамо.
Уљезе у пространу кухињу, црну од чађе и испуцалу од старине. Поглед му паде на други сто, за којим сеје некад, у минуле дане, окупљала читава обитељ на јело и разговор. Тај је сто још увијек на своме мјесту, али већ сав расклиман и као изглодан.