Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 79

мени. А не треба да ми зато захваљујеш. Данас ја теби, сјутра ти мени... Најзад рука руку пере и... Виш, пароброд је већ пристао.

У трен ока пристаниште се напуни свијетом. Настаде журба, комешање, жагор и крижање веселих поздрава, поклика, смијеха. Филинић прихвати Дујма испод руке и упути се с њиме према пристаништу. — Чекаш ли кога

Он му не одговори. Филинић га погледа нешто пажљивије па, сјетивши се Балдових ријечи, слегну раменима, поздрави и изгуби се у вреви.

— Хоћете, да ми на старост пљунете, ниткови! — узбуни се у старога начелника душа.

Уједаред нађе се и он у ономе метежу. Потискиван са свих страна имао је доста муке, да се одржи на ногама, што су се под њим тресле. А како га је онај живи обруч још јаче стиснуо, њему је у неке понестало даха и дошло му, као да је већ све свршено. Но управо у тај мах очу се из вреве звонак, свијетао гласић:

— А ено ми га ,... Мој тата!

Дујам узвину нагло главу и видје двије велике, драге очи, видије своју љубав, своју душу.

— Мила! — кликну старац, као да је у њему нешто пукло. И топле, обилне облише га сузе.

Клупко се око њих размакло. Свијет је са занимањем погледао оно двоје, што се, савито у чврстом загрљају, топило у милим, њежним и срдачним ријечима. У неке сеи они досјетише, да их свијет гледа, и би им од тога мало неприлично. Али то потраја врло мало. Млада се дјевојка убрзо снађе, подиже своје прекрасне, веома густе обрве, те заокружи уоколо оним својим дубоким очима.

Смијешком љупким што јој је сада мало уморно играо на уснама и у коме је дрхтала суза, поздрављала је Олга своје знанце и пријатеље. Некима је пружала руку, а с двијема сеје трима пријатељицама изгрлила и ижљубила. Потом ухвати оца испод руке и обоје кренуше за гомилом, што се жаморећи по-