Novi Antej

одударају од свога времена, вређају стечене навике, гоне утврђена мишљења. Нема ваљда великог реформатора који није анатемнсан од своје околине као настран, немогућан, усијана глава, ненормалан. Нема, с друге сране, случаја да се касније није дошло на оно што сутиљуди изван колосека проповедали или чинили. И ми се сећамо речи Анатола Франса; Се зотА Iез Iоиз ди! пзеаеп! 1е топс!е (Лудаци воде свет) или: „Иепlетепl, таlз Iоијоигß. Г амешг геаНзе Iез гемез (Зез Љиз" (Лагано али стално,. будућност остварује снове лудака).

После научника, дакле, долазе фанатици, можда и фантасти. Они спроводе у живот научна качела. Они пркосе „нормалним и обичним" људима, скандализирају „свет“, буне чаршију, доводе до очајања филистре и добронамерне стрине. Не пију, не пуше,. спавају код отворених прозора, иду гологлави, не љубе руку, и т. д. То су они међу мушкима што први обријаше бркове; мефу женскима оне што прве одрезаше косу. Помињемо само ове здравствене ~испаде“, да не бисмо вређали осетљивости говорећи о духовним и уметничким новинама.

Најзад долази трећа фаза: остварење једног научног проналаска путем широке организоване и колективне радње, путем акције. Фанатици су прокрчили земљиште. То су нападне добровољачке чете, четници или фрајкорци који попале куће, посеку главе, али и страдају највише. Иза њих наступају трупе регуларне војске, многобројне и уређене, мање насртљиве и мање опасне непријатељу. Без њих, праве победе нема. Може се ући у непријатељску земљу, али се она не може освојити и сачувати. Један покрет без фанатика, то је војска без добровољаца. Али покрет без регуларних трупа, организованих и дисциплинованих, осуђен је на пропаст, као што се најбољи добровољци, кад су усамљени, претворе у башибозук...

НОВИ АНТЕЈ