Novi Antej

скоро увек морају тражити болеснике, и да не смеју чекати да ови њих потраже. На тај начин сви реформаторски и препородилачки покрети појављују се, бар у својим почетцима, као нека врста „туфе бриге“. Било да је реч о верским, националним, социјалним или политичким, економским или културним питањима, њих увек први покрећу и за њихово правично решење увек се први залажу они који нису у томе лично и непосредно заинтересовани, и који на први поглед и у први мах чак губе ако се спроведе реформа за коју се боре.

Ово нарочито важи за политичке и културне акције. Зато оне наилазе натакво неразумевање и на толики отпор у народним масама, највише код оних који би по правилу морали те акције највише помагати. Зар се ретко чуло, пре двадесет година: „Мани се ти Марка; он тера политику!“ То значи; беспосличар је, дангуба, човек који је напустио сопствену радњу и кућу, жену и децу, свој посао и хлеб свој. Зар се још и данас не може чути, по селима а и у граду; „Не гледај ти Јанка; он чита новине и књиге!“ То ће рећи: луд је човек, изгубљен, занешењак и фантазија, који баца новац буд за што, који ће продати од очевог имања, а докупити неће.

Какав је наш став у томе погледу? И срамота да је, признаћемо: ми смо од оних што „свој хлеб једу а туфу бригу воде“. Зато нас многи гледају са чуђењем, и не могу да нас разумеју, чак ни онда кад нас воле и поштују. „Па добро, питају нас; шта вама фали? Зашто се ви буните? Шта вп управо хоћете?“ Истина је, учили смо школе, и могли бисмо бити господа, одметнути се од свога народа, заборавити оне који нам крв и снагу дадоше и који нас хлебом хране. Бпло је таквих примера у прошлости. Такви су били јаничари: деца словенска и православна, сељачка и рајетинска, која прођоше кроз школе турске, муслиманске и господске,

74

НОВИ АНТЕЈ