Omladina i njena književnost (1848—1871)

14 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

дичевића, нарочито о Лазарици Јоакима Новића Оточанина, за коју је тврдио да је њен писац »ухватио српски језик за срце“, и коју су сегедински српски ђаци учили на памет.

Између свију тих ђачких дружина на угарским средњим и вишим школама и омладине на београдском лицеју, биле су блиске и редовне везе. Није се заустављало више на књижевним дружинама ради вежбања у „штилу“, него се мислило пи на обилнији и озбиљнији рад на буђењу народне свести. Први пут том приликом створена је духовна веза између српске омладине с обе стране Саве и Дунава, и први пут тада омладина, као целина, ступа у ширу акцију;

1847 године, „Младеж Србска« у Пешти, Пожуну и Прешови била је једно духовно тело. У том колу су: Богобој Атанацковић, Светозар Милетић, Борђе Стојаковић, Јован Борђевић, Јован Живковић, Никола Вукићевић, Павле ПоповићШапчанин. Они решавају да издаду заједничку збирку својих радова. Уређивање буде поверено пожунској омладини, али стварни уредник био је Светозар Милетић. Скупив потпоре са свих страна, у приличној мери и од београдских другова, они 1847 издадоше Славјанку, испуњену стиховима, махом од Светозара Милетића, Павла Поповића. Шапчанина, Јована Ђорђевића и Јована Илића. Дух којп оживљава све те алегорије, баладе и лирске строфе јесте безмерна љубав за Словенство, неограничена | вера у победу словенске идеје: Светозар-СОвеслав Милетић пева:

У груди ми ватра горе у За Славјански живот нов Од Урала па до Татра