Omladina i njena književnost (1848—1871)
Нсо сл
ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ
није, није прошао ни један важнији тренутак у
нашем народном животу, а да стари песник није
казао своју реч.
На српском језику има звучнијих и ратоборнијих несама, али их нема много онако умних и благородних као што су њогове песме којима је бодрио и водио народ. Дижимо школе, на пример, више је но једна лепа песма: то је једно добро дело, цела једна народна задужбина. Цела српска поезија нема тако широко човечне, тако мислене песме као што су они неупоредиви Светли Гробови, она песма високога моралнога идеализма и прекрасног величања плоднога рада.
Ко с' осврне да погледи Бистрим оком и погледом На гробове оне светле, Повеснице дугим редом Мора чути како ] живо, Кроз векове, кроз маглину, Дед унуку, отац сину. Борац борцу довикив'о:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!»
„Што не могох — ти ћеш моћи!» » Куд ја нисам — ти ћеш доћи!»
«Што ја почех — ти продужи!»
«Још смо дужни — ти одужи!»
То су збори, то су гласи, Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни (Са гробова ових зрачни, Спајајући громким јеком
И божанском силом неком, Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Исто тако као што је био песник половине једног
узбурканог столећа и живота, целог једног потре-