Opštinske novine

Бранко Максимовић, архитект

ИОМУНАЛНО-ТЕХНИЧИИ ПРОБЛЕМИ

Политина зеленила и градсних парнова Београда

На једном од ранијих урбанистичких интернационалних конгреса,*) између осталих важних питања која су третирала актуелне проблеме урбанизма, расправљало се, као једна посебна тачка програма, питање „политике зеленила". Начин на који је то питање третирано од стране најпозванијих стручњака, вртарских архитекта, обележио је сасвим нове правце и поставио нове захтеве у овом погледу. Ако би се доскора сматрало за потпуно довољно говорити о проширењима постојећих паркова и стварању нових, овог пута се тражило нешто много више. Стручњаци по овоме питању постављали су на конгресу захтеве да се питање градског зеленила не може више решавати на начин на који се до сада решавало; да се паркови и остала зеленила не смеју више остављати случају и произвољним схватањима, него да читав развитак једног града има да буде упућен новим правцима и да буде тако подешен да питању зеленила буде посвећена много већа пажња и да му се да оно место које му припада. Схватања прошлог столећа о градским парковима данас се с правом сматрају за преживела, за погрешна. Украсни паркови, разбацани без икакве међусобне везе, без обзира на потребе извесног дела града и његово становништво, код којих је главно било естетика и форма, — данас ће бити замењени једним непрекидним, повезаним сплетом зеленила, било то у облику паркова, дечијих игралишта или чак и зона са приватним вртовима — главно је да се спроведе принцип континуитета, беспрекидности система зелених површина које ће моћи тек тако повезане вршити улогу резервоара свежег ваздуха. У прошлом чланку видели смо како је овај проблем схваћен од стране општине Келна. Видели смо да се Келн не задовољава

са својих 16,5 милиона кв. метара зеленила, и да ће према новом програму та површина бити повећана на 43 милиона кв. м. Беч је већ остварио један појас пошумљених и слободних површина, који опасује град, чија површина износи 4400 хектара. Закључено је да се ни на овоме не стане, него да се и даље, ван атара општине, откупљују површине које би улазиле у састав овога појаса, у чијим је границама за увек забрањено ма какво изграђивање. Ма колико да се наш појам о Америци, њеним градовима и начину живота у њима, своди скоро редовно и искључиво на огромну финансиску моћ, индустрију, трговину и облакодере, — баш због таквог схватања неће бити без интереса да констатујемо да се тамо, у великим градовима америчким, Бостону, Чикагу и др., увидео велики значај градског зеленила, — али не у виду разбацаних паркова, него повезаних, континуалних појасева зеленила и да су их остваривали, често уз огромне издатке. Тако је Чикаго, да би добио поред Мичиген језера нове паркове „приступио засипању језера у дужини од 14 км., а у ширини 2 и више километара, рушећи притом читаве блокове зграда, да би омогућио што бољи приступ парковима из града. Предрачун за ову акцију премашао је суму од 8 милиарди динара".*) А затим, иде се све даље и даље у захтевима хигијене, траже се неприкидно све савршеније форме којима ће се моћи успоставити равнотежа између великоградског живота са безброј хигијенских минуса, и основних здравствених принципа, који морају бити задовољени. Тако се још пре 30 година јавља у Енглеској идеја о оснивању т. зв. „вртарских градова", нових насеобина у близини већих

*) Интернац. урбанистички конгрес одржан у Лмсгсрдаму 192 4.

*) Ог. Н. КатрИтеуег, Уог1га§ аи( с!ег Та§ип§ с1ег с!еи^асћеп Оез5е15сћаИ №г Оаг1епкип§(, \\Пеп 1925,