Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

~ Страна 421

гије, угледа и власти, да својим наредбама увек зајамчи и тачно извршење; ако она не буде имала довољно средстава, да бар најглавније здравствене нослове што пре предузме и посврши; ако међу члановима њенога одбора и међу извршним органима њених буде и таких, који су недорасли за своје положаје или који своје дужности врше нехатно и несавесно — према партијским и котеријским интересима —онда се не можемо бољитку надати. Али ни »ајбоље у|редбе, ни иацбоље ВЈ1АСТИ НЕ МОГУ СВЕ ... Ови општинкжи оргаии и сее општииске санитеиаке установе имале би врло тежак положај, јврло слаб уопех, ако их у !то>ме не би потломагало' и само прађанСТ1ВО. Најбоље идеје иро1пада[ју, аио! не нађу плодно вем;љи:ш1те; и нагјбољи ее шмоии ивјдлове ако' 1их грађави не раауму и ав-о1ј1ски не ирихвате. Те,к кад и 1сами осетимо, да тамо треба чинити; ггек кад и ми еами (дођемо до увереша, да је здравље она1ј капитал, коцим се сгагче и оеваја еве друло 1 ; коуи, дакле, треба т.уваши, јер се без њега не може напредовати и срећан бити; тек кад ми у томе уверењу будемо драговољно потпомагали послове и напоре, којим се здравље одржава, а болест сузбија: — тек онда ће и општина моћи у томе правцу успешно радити. Па и то јои1 није аве, што могу и треба да учиве евеени грађани наше лепе престовице. Од њих као првих грађана у земљи тражи ее још више. Они треба да служе другима за пример и углед. Није довољно, да скрштених руку чекају, док им власти што не предувму или не гаареде и да, дакле, каве само од њих ишчекују... (оно наше: „Нема ко да нареди"), непо треба још и својјим личним заузимањем —• нриватном иницијативом — да поједина гаова здравепвена питања покрећу и решава|ј;у. Приватна иницијатива може врло много припомоћи; м>оже половину тих задаћа и нослова 1 на еебе примити, па поламо и постепено једну по 'једау зјдраиствену у1стано1ву у живот приводити; једну по једну лепу идеју у трађанетву уокренути, ож^ивети и одомаћити. Сваии у св ом — ма и нацужем кругу може већ на тим задаћама радити, а, ако се у'ош (и удружимо у удружења са нарочитим циљевима, уиружили емо енапе, удруж1или емо ор-едства, па емо онда и виђениуи и моћнигји. На тај пачин моћи ћемо. најбоље неуке и необавештеме упућивати, нехатне и несавесне опом'иња!ти и ганити, а еиромахе и материјално елабије помапати. На тај иачин моћи ћемо

и е поља утицати на радове у општигаи, и е већим успехом их контролисати ... А и 1законодаветво ће више гаажње обраћати погледима и правцима једног •велпког моћнот удружења, него назорим-а, жељама и захтевима појединих лица —ма они били и најугледнији грађани, најкомпетегатмији етручњаци. Ако у томе будемо потпуно успели, 'онда можемо саовим поуздано ишчекнвати, да ће и закони и установе и извршни органи, којима је дужноет да ее за вдравље етарају, правилно фуикциогаисаши, па <у <скоро[ј будућности и уапеха показати. Онда се тек м'0'жемо надаши, да ћемо и општу 1омртновт наших грађана и епецијалну омртно1ст о|д заразе — нарочито од туберкулове — свести на огае мере, на моје еу — истим (тим начивом — огае оведене и у другим 'светским престоницама, и у другим, уређеним варошима. Другим речима: — онда нећемо омрћу губити оваки дан по 'једног грађанина више, еего еве друге вароши. * * * К"ад ово опоменух, паде ми на ум једна лспа, а е хигијевске стране врло поучна легенда. Беше некад нека прастара престоница у крај неког јазера. Из тог устајалог и омрадеог језера уављаше се (свако вече етрашна неман — нека аждауа — и тражаше од прађана по једну девојку за вечеру. Јадри људи гаемаше куд од оне ошрогоне ажда^е, него јоу еа сузама испраћаху из дана у дан при заходу сувца по једну од 'авојик кћери. И немага их слатко прождираше ... Потрауа та несрећа гаеко време, покоси толику младост, док најпосле не дође ред и на старешинову кћер, да и њу спреме аждаји за вечеру... И већ да је предаду, кад у гао>следњи час дојезда млад витез гаа коњу и понуди се старешини града, да му кћер од аждаје отме. Цар га одвраћаше од те овасне намере, и (оаветоваше му да узалујд не губи живот... али млади витез не хте послушати ... Кидиеа 1 јуначки на неман, и после дуге и тешке борбе зарину јоу копље дубоко у несите чељуст и избави цареву кћер... Тај млади, ууначки 1В1Итез беше Св. Ђорђе. И наша је судбива сличва оудбини оне древгае престогаице крај кужнога језера... И м« дајемо сваки дан по једног од својих суграђана некој немани у чељусти. Хоћемо ли и ми бити огаај млади витез, да ту неман оавладамо и сатремо, и ли ћемо нео длучво чекати, док не дође ред и на огао, што је сваком најмилије,