Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ СЛУЖБЕНИ ОРГАН ОПШТИНЕ ГРАДА 5ЕОГРАДА

Излази двапут месечно

Београд, 1. августа 1930.

Год. ХШ!1 —, Бр, 15.

Годишња претплата 150,— дин. На пола године • • 80.— дин. Претплату слати на чеков. рачун бр. 54.300 Пошт. Штед. Београд

Уредник: Слободан Ж. Видаковић референт за штампу О. Г. Б.

Уредништво и администрација „Општинских Новнна" Узун-Миркова улица број 1.

Проф. Д-р Бранислав Крстић

Комунални заводи за саветовање при избору позива

Мало је тако судбоносних часова у животу младог човека као што је онај, када се он једног дана нађе пред питањем: који позив да пзабере за основу свога будућег живота? Он обично не познаје довољно ни себе ни позиве, од којих један треба да изабере, а одлагање је за њега често исто тако штетно као и погрешан избор. Треба само имати на уму да је по једној званичној немачкој статистици још од 1907 год. било 15.000 назива за разне позиве и струке, а њихов се број досад могао само увећати. Искуство је показало да кандидати, обично под сугестијом моде, претпостављају извесне позиве другим, врло често на пр. желе да буду ауто-шлосери и радио-механичари, док за многе, врло корисне позиве, не знају ни да постоје. Тако је према једној анкети у берлинским нижим школама (испитано је око 12.000 ученика) констатовано да 36% дечака желе да буду метални радници а 15% трговачки помоћници; дакле половина ученика бира само две врсте позива, док на све остале позиве, чији је број огроман, долази она друга половина. Нешто је слично запажено и код девојчица: 42% желе да буду кројачице а 33% да раде у трговини; док за све остале позиве остају свега 25%. Да би се видело колико је оправдан овај избор навешћемо неколико одговора:

„Ја волим да се возим у аутомобилу", и зато тражи да буде ауто-шлосер. „Ја волим да будем кројачица, да бих доцније могла ићи у куће код господе и шити им хаљине". „Ја хоћу да будем механичар, јер нећу да будем радник". Све ово показује да се деци од 14- година, а толико су просечно имала испитана деца, не може оставити да сама доносе одлуку о своме позиву. Због тога код млађе деце најчешће о избору позива одлучују њихови родитељи, било што им, и не питајући их, сами изаберу неки позив, бнло на тај начин што сугестивно на њих утичу при одлучивању за неки позив. По једној немачкој статистици о избору позива градске деце излази да се отприлике 1 радничке деце одаје данас истом позиву коме и отац, '; :1 се одаје другим квалификованим и вишим позивима а 1 / :! се одаје неквалификованом раду. Иако се родитељима не може у истој мери спорити познавање позива као и њиховој деци, ипак и они врло често не познају довољно позив који за своју децу бирају а, сем тога, њихов је суд знатно помућен осећањима и жељама, које при избору позива и школе много чешће одлучује него трезвено и хладно размишљање. Не могући се ослободити извесних друштвених предрасуда, родитељи гурају своју децу у школе за које она врло често немају довољно способности, и онда, наро-