Opštinske novine

Страна 1312

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Размишљајући о овоме проблему мени се учинило да сва невоља долази отуда што земЛзиште које би се употребило за пошумљавање, с обзиром на умртвљеност капитала који би се утрошио за откуп истих, не може да добије карактер економских добара која би се ма како и у ма ком било виду могла да ставе у промет, као добра и на тај начин бар донекле, ако не потпуно, дође до суме која се улаже у сврхе пошумљавања. Строго узев, а нарочито са гледишта здравственог старања, новац утрошен на шуме није бачен новац, јер доприноси одржању и побољшању здравља становништва. Али он у најмању руку јесте новац који је утрошен тако да се до њега никада више не може доћи. Разлика је да ли ће се нешто урадити зашто су само привремено потребне паре па да се из тога извуку после добити које служе за отплату учињеног дуга, или ће се новац утрошити без икаквих могућности да утрошене суме поврате у ма којој било форми. Како смо ми иарод релативно сиромашан који оскудева у новчаним средствима, а нарочито наше Општине не могу се похвалити са обиљем новца, то се самим тим намеће потреба других решења за која ми се чини да су згсдно нађена следећим предлозима. Ја узимам пре свега за пример поменути најважнији део до Лаудановог Шанца у непосредној близини ново подигнуте Звездаре. На слици 1. обележен је тачкасто простор који је до сада пошумљен. Одмах изјављујем да су то имања која су пошумљена, али још нису сва експроприсана, тако да се за известан број тих имања мора да положи одговарајућа сума. Већ на први летимичан поглед пада у очи распарчаност пошумљеног земљишта, али не кривицом Одбора за пошумљавање. Одбор је пошумио оно што му је ставила Општина на расположење. Он би још даље ишао да је добио потребно земљиште за то, а како му Општина то није могла да пружи, он је у опште обуставио пошумљавање у овом делу Београда. Овде је незгодко што се ишло само до границе старог Лаудановог Шанца, која се поклапа са старом границом атара, докле је у сврхе пошумљазања и заштите од ветрова потребно да се сада пређе и на другу страну Лаудановог Шанца, што би изазвало потребу даљег откупа земљишта. Ова скица пошумљених површина коју сам извео за поменути део вароши интересантна је иначе у сваком погледу и изгледа документује најдрастичније потребу решења на другп начин. На место тога ја бих предложио систем поделе простора које би требало пошумити на три зоне. У првој зони могла би се подићи чиста шума. У другој зони шума комбинована са вилама богатих породица којима би се обрада парцела уступила не само ради подпзаља својих вила, слободних са

свих страна, него тако нсто и ради пошумљавања тих парцела на начин и у обпму како се то буде прописало Уредбом о пошумљавању околпне Београда и специјалним прописима. Ова друга зона изгледа ми да је најинтересантнија с обзиром на решење за које се ја овде залажем. Докле код прве зоне Општина мора да купи земљиште тако да би се, стављајући се на уже егоистичко гледиште, могло да сматра с правом да је овде један посао доста скуп и а Гопс! регби дотле друга зона даје безброј могућности за парцелисање имања и продају њихову баш у циљу пошумљавања на начин који унапред обезбеђује решење пигања, па чак и известан рентабилитет Општине, до кога она свакако не би желела доћи кад је по среди трансформациЈн наше вароши у далеко бољу и хигијеничнију. Овде у другој зони површине се замишљају са великим парцелама од 2.500—3.000 м 3 . Услов је да се подижу куће у виду шумских вила и да буде, поред ужег слободног простора око кућа, остала површина засађена лепом шумом. Преимућство је у томе што би сам сопственик примио на себе старање за сађење шуме и за њено одржавање, која би се самим тим одржавала много боље иего да то чини Општина. Са своје стране Општина и Одбор за пошумљавање могли би пружити олакшице око набавке садница, или, кад су у питању богати људи, које и узимамо у комбинацију за откуп ових парцела, свакако да би се овде вршило индивидуално засађивање шума, које би у толико било лепше и различитије јер би сваки тежио да створи нешто оригинално, чиме би се до невероватности и сам крај улепшао, а изнад свега постигао би се резултат да целокупан простор друге зоне буде пошумљен готово неосетно па још и боље иего што је случај у првој зони. Парцеле друге зоне могу ступити у промет као економска добра у свако време, т. ј. соиственик њихов суверено би располагао тим парцелама као и сваком другом, но с тим, што би се правилником и уредбом који ће се донети имало да јасно одреди где и у ком облику у другој зони има на парцелама да се очува карактер шуме, боље речено пошумљених паркова, јер ће шуме на тим парцелама стварно и бити модерно уређени парковп. Кад тако стоји ствар у питању друге зоне, онда излази да би Општина могла слободно да направи један зајам ради откупа огромних комплекса пмања који се одређују за пошумљавање, па да та имања парцелише према плану за који се овде пледира, затим би имала да изради приступне путеве и остало, на тај начин да подигне вредност имања у најмању руку на троструку. Другим речима, ако би она откупљивала ова примитивно обрађена имања од 20—30 динара, несумњиво да би могла после продавати сопственицима та