Opštinske novine

Д-р Марија Вајс, лекар

Знача] дечЈе колоније за заштиту варошке деце

Питање Дечје Заштите је данас један од најактуелнијих проблема свих народа, јер снага и развиће једне државе оснива се на телесно и душевно здравом нараштају. Многи су народи још у прошла времена знали, да заштита детета није само хуманитарни акт, него да је то политикум и чешће срећемо у историји институције, које су биле на!мењене заштити деце. Исправно и дубоко схваћена је Дечја заштита тек у последње време и она је тековина новог доба, која иде упоредо са развићем Педијатрије — (наука о физиологији и патологији детета). И ако се дечја заштита чини на први поглед скупа, ипак је заштита систематски и стручно вођена и економска добит за општину и државу. Јер институције дечје заштите не делују само непосредно на запуштену децу најнижих слојева грађанства, него шире у свом делокругу знање о дечјој хигијени у најширим круговима народа, делују просветно и уштеде на тај начин хиљаду и хиљаду непотребних жртава дечјих живота. Дечја заштита може да прихвати дете према потребн на разне начине, и то било у затвореној, полуотвореној иј:п отвореној заштити. Затворена заштита је она, која се пружи детету у дечјем дому, где се за дечје здравље као и душевнн развитак брине искључиво једна јавна институција. Полуотворена заштита је она, која прихвати дете у једној јавној институцији само неколико часова дневно, на пример оно време док је мајка радом својим заузета ван куће, а остало време проводи дете у својој породици. Отворена пак заштита је она, ко.ја оставља дете у својој или

у туђој породици, али бди над здравственим и душевним развитком детета, било путем својих саветовалишта за матере било својим сестрама-посетиљама. У отворену заштиту рачунамо и дечје колоније. Колоније за одојчад и малу децу су социјално-хигијенске установе организоване око дечјих диспанзера. Колонијама је задатак, да сместе своје штићенике код добрих хранитељица у околини диспанзера, да осигурају хранитељицама плаћање за неговање деце и да стручним надзором, поучавањем хранитељица и прегледом деце осигурају својим штићеницима здрав развитак у отвореној заштити. Ово збрињавање деце у страним породицама или код хранитељица има своје корење донекле још у старом веку, када је онај, који је нашао једно дете, имао право да га задржи за себе и да га одгаји! У средњем веку давали су разни домови, који су примали нахочад, малу децу на село код хранитељица где су она остала до навршене 7. године. Тако су и разни градови давали незбринуту децу 5 у породице и на цример приликом прегледа старих рачуна швајцарског града Базела из : године 1342 види се, да је плаћао за негу сваког детета у туђој породици по 19 шилинга. . Нажалост давао је овај начин збрињавања у току столећа врло рђаве резултате и смртност ове деце била је велика, пошто су хранитељи- . це биле без икакве контроле, те су било из незнања било из користољубља упропашћивале здравље и морал великог броја својих штићеника. Као хранитељице долазиле су У обзир и мајке-дојиље, или чак шта више же- не-дојкиње, које су примале туђу одојчад, Д а .1