Opštinske novine

Стр. 38

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

гориву је главни плус овог система, јер је гориво највећи издатак у том процесу. Отпатди и дроњци, које налазимо на сметлишту сакривају без обзира на њихов нерепрезентабилни изглед велику вредност: из ђубришта се вади метал, ливено стакло, кости, хартија и крпе, вештачко ђубриште или асфалт, а такође и енергија топлотна и елекгрична. По предрачуну који је извршио стручњак једне велике енглеске установе, рентабилитет београдског сметлишта износио би преко 2,700.000 динара годишње. Предрачун базира на следећој анализи ђубришта: поврће, воће и љуска 17.5%; хартија 11.5%; гвожђе 12%; стакло 6%; кости 13%; крпе 4.3%; блех 8.7%; чиније 9.3%; остали одпатци: пепео, шљака и земља 17.7%. Рачун се изводи овако: Од 120.000 кгр. (а фактички више) дневног ђубрета добија се минимум 15.000 кгр. сировина: гвожђа, блеха, чинија, костију, стакла, крпа и хартије. За килограм ових сировина узима се цена испод пијачне и то: 0.50 динара 15.000 X 0.50 = 7.500 дин. дневно, или годишње 2,727.500 динара. У овом рачуну није узета у обзир производња вештачког ђубрета, евентуално асфалта, што би знатно повећало приход инсталације. Већ у блиској будућности треба знатно повећати све наведене бројке са обзиром на брзи развој града и повећавања становништва Београда. Затим и сами данашњи званични податци Вознога парка сведоче о много већој количини изнешеног ђубришта, но што је предвиђено у горњем предрачуну. У току 1929 године Чистачко одељење изнело је 164.250 кубних метара ђубрета, т. ј. око 450 кубних метара дневно, или преко 200 тона. Специфична тежина београдског ђубришта варира између 0.420—0.450. Резултат анализе ђубришта, који је дао шеф Вознога парка знатно се разликује од горње анализе, и према првој састав ђубрета чине: одпатци биљног и анималног порекла 25%; хартија, слама, дрва 40%; стакло, метал, камен 5%; кости, крпе и др. 10%; неодређени материјал 5%. Диференција у резултатима наведених анализа долази услед великих варијација и

нестабилности састава градског ђубришта с обзиром на сезону. Свакако, треба накнадно свестрано и стручно проучити рентабилитет, који би у Београду давао Завод за искоришћавање ђубришта, јер економска страна у целом питању заузима најважније место, као и у осталим питањима комуналне политике. У Познању, поводом подигнутог завода за сагоревање, кригика је овако резимирала закључке: „Ми сагоревамо ђубре, а вадимо злато а поред тога спасавамо грађанство од заразних болести и смрада ђубришта". Савремена санитетска техника, као што види-

Са оеоградског сметлишта.

мо, сјајно решава проблем уклањања и утилизације ђубришта. Нормални развој модерног града не да се замислити без услуга и помоћи санитетске технике. Ниновски градови већ би се загушили и отровали у својим „аутотоксинима" без помоћи санитетскогехничких инсталација. Београд, чији живот условљавају специјални историјско-политички услови, нарочито осећа потребу за таквим институцијама, које би знатно допринеле решењу многих хигијенских проблема. Овде на првом месту стоји проблем туберкулозе, која је у Београду у перманентном порасту. Поред специјалних социјално-медицинских мера за сузбијање туберкулозе, потребне су радикалне мере за побољшање хигијене ваздуха, јер хигијена ваздуха је она база, на којој почива проблем плућне туберкулозе. Рационално уклањање ђубришта, почевши од самих станова и кућа до завода за сагоревање и утилизацију, правилан транспорт, без дизања прашине и модеран начин прераде сметлишта много су ефикаснији, него читав низ палиативних ситних мера, које само успављују хигијенску акцију, као и све остале полумере.