Opštinske novine

Комунално-друштвена жроника:

Педесетогодишњица београдсКог Друштва за васпитање и заштиту деце

Први почеци рада на заштити деце у предратној Србији датирају од српско-турског рата 1876—1878 године када су, после великих људских жртава, многа деца остала без родитеља и хранитеља. Требало је прихватити ту децу, склонити их, збринути и спремити за живот. Ондашња Србија није располагала великим материјалним сретствима за помагање и издржавање те деце. Тада су притекли у

помоћ деци мале Србије други културни народи код којих су хумана осећања развијена, а који су и у материјалној могућности да то учине. Тако је иницијативом шефа енглеске мисије, Д-р Цимана, основан у Београду, почетком 1877 године, „Енглески завод за српску сирочад", у коме је било 60 деце, прикупљено из опустошених крајева наше Отаџбине. Али је овај Дом, услед недовољне морал-

не помоћи од тадашњих наших меродавних фактора, престао да ради после годину дана, а деца која су била у Дому враћена су онима од којих беху узета, а један број деце узело је Министарство просвете. Међутим, идеја о помагању ратне сирочади није пропала. Сем ове деце, која су остала без родитеља, у Београду су се почела виђати по улицама и око цркава деца, која су била без икаквога надзора, потпуно оста-

вљена улици. Нашло се људи који су узели на себе дужност спасавања ове сирочади. Иницијативу за то предузима Д-р Никола Ј. Петровић, тада секретар Министарства просвете, који беше раније управник „Енглеског завода за српску сирочад". Он је, после српско-турског рата, написао неколико књижица о сиротној и напуштеној деци („Дечји јади", „Дечје спасење"), у којима је пропагирао идеју о спасавању сиротне и напуштене деце.

9*

•ГДом Друштба за васпитање н заштнту деце у Београду.