Opštinske novine

Стр. 70

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

И у овом рату највише су осетила беду и јад деца која су остала без својих родитеља, који су отишли да бране своју Отаџбину. Улазећи у Србију, наша победничка војска имала је прилике да види пустош и немаштину на сваком кораку. Одмах је предузето да се деца, која су просјачила и скитала по улицама, бледа и изнемогла, гола и боса, прихвате и склоне у нарочите домове. Одмах по повратку у ослобођену Отаџбину, „Друштво за заштиту југословенске деце" предузело је рад на заштити деце, пошто се управа ранијега „Друштва за потпомагање сиротне деце" још није била прику-

Дечје питање постало је државно питање. Овај је рад добивао све шири обим, и док су некада радници на заштити деце били малобројни, сада се јављају у већем броју и предузимају старање о деци разнога доба и разнога стања. „Друштво за заштиту југословенске деце" успешно је радило целе 1919, 1920 и почетком 1921 године. 20 марта 1921 године састала се редовна скупштина „Друштва за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце" и ванредна скупштина „Друштва за заштиту југословенске деце", па су одлучиле да се ова два друштва споје у једно, које ће се звати „Друштво за васпитање и заштиту

Тамбурашки збор питомаца Друштба за заштиту југоелобенеће деце.

пила, изгубивши у рату свога претседника и још неколико чланова управе. „Друштво за заштиту југословенске деце" почело је добивати помоћ од америчких мисија и америчког Црвеног Крста. Оно је успело да одмах организује пододборе и дечје домове у разним варошима ослобођене Отаџбине. У Београду је „Друштво за заштиту југословенске деце" успело да се усели у „Дом сироте деце", који је тада био веома оштећен и без икаквих ствари и намештаја, а одмах су отворене радионице и деца су почела изучавати поједине занате. Сем тога установљена су у Београду и Обданишта за мању децу. Поред приватне иницијативе овога Друштва на збрињавању деце, предузела је, после рата, и сама држава као и Београдска општина да ради на томе послу, јер је ратне сирочади било на хиљаде. Тако се по.јавило питање збрињавања ратне сирочади. Њихово спасавање није било више дужност појединаца, приватних установа, већ императивна дужност државе да се спасавају деца, народни подмладак. Почело се остваривати оно што се пре рата само желело и предлагало.

деце" с тим да имовина једнога и другога друштва пређе у својину уједињенога друштва. Тако уједињено друштво, на својој редовној скупштини 26 фебруара 1922 године, донело је и сво.ја нова Правила, која је потврдило Министарство социјалне политике 21 .јуна 1924 године. Главни задатак овако уједињенога друштва био је, да се друштву обезбеде материјална сретства, у толико пре што су америчке мисије, одласком из наше земље, престале давати велике помоћи нашој ратној сирочади. Друштво за васпитање и заштиту деце задржало је исти програм рада који је имало и пре рата, измењен унеколико новим приликама и духом времена. Друштво прима у Дом децу: 1) која немају ни оца ни мајке, ни имућних сродника; 2) која имају само врло сиротну мајку; 3) која имају сиротног и за рад неспособног оца и 4) која су ванбрачна. Деца у Дому имају: стан, храну, одело, обућу, целокупну негу и школовање.