Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ ПОВИ НЕ

Стр. 373

На Опленцу адмирал се поклонио гробу пок. Краља Петра, положио венац на његов саркофаг и одао пошту Великом Краљу и нашим славним заставама. Црква на Опленцу оставила је на њега дубок утисак и он је пошао с Опленца с уверењем да никад више неће видети лепши и величанственији храм. Тек око два сата стигло се у Село Бању где је адмирал дочекан са истим одушевљењем као и у свим другим местима. Венчачка виноградарска задруга и домаћин код кога је ручао учинили су му безброј ситних и драгих поклона. Ту је адмирал видео нашу дивну ношњу, економски полет нашег села и на^ родно коло. Његов дочек у нашој земљи нашао је пуног израза на овоме путу и кад се адми рал вратио у Београд он није имао речи да изрази своје задовољство. * Адмирал Гепрат са својом госпођом остао је у нашој земљи све до 8 марта. За то време разгледао је наше културне и хумане установе, а његова госпођа женска друштва. Овом приликом уверили су се у наш културан развитак и да ми нисмо само добри ратници већ и одлични прегаоци у миру. Осмога марта, у шест часова адмирал је отпутовао натраг у Брест да продужи свој тихи домаћи живот. Београђани су га испратили са истом захвалношћу и са истом срдачношћу као што су га и дочекали. * Огромна је љубав и захвалност наших ратника према адмиралу Гепрату. Њене племените побуде осећале су се још у Бизерти. Тако је наш избеглички лист „Напред", који је излазио у Бизерти, у свом броју од 27 августа 1916 године, донео на уводном месту овај чланак, који је претстављао само најблеђе тумачење оних дубоких осећајазахвалности наших ратника, чија се величина не може речима исказати: „Адмирал Гепрат, који је данас одликован високим одличјем, орденом Белог Орла с мачевима 1 стептна, велики је пријатељ Срба. Он је то у свакој прилици показао. На његово неуморно заузимање, у првом реду спасено је од смрти и враћено нашој отаџбини много хиљада младпх живота. Повратити снагу нашим ратницима, после свих искушења из прошле године, није била лака ствар. Они су на афричку обалу дошли исцрпени и сломљени. Глад, зима, болести и све муке што следују побеђеним и изгнаним, оставиле су страшне трагове и нагнале шјс на највећи песимизам и резигнацију. Али су ! се ствари брзо поправиле, и, онда баш кад јеочајање и сумња била најјача, јавила

се помоћ, и наши уморни ратници нашли су се одједном у пријатељској француској земљи. Са колико су нас љубави примили овде наши отмени француски пријатељи, са колико пожртвовања и стрпљења неговали, са коликом готовошћу излазили на сусрет свима нашим потребама и жељама — то су све питања која је боље и не додиривати у овом кратком чланку. Можемо рећи само то да је један човек, нарочито, давао тон целом понашању, и надмашавао све у доброти љубазностима — то је адмирал Гепрат. Од како је прва партија српских болесника ступила на афричко земљиште, адмирал није знао за одмор: он је био поред нас у првим, најтежим тренутцима неизвесности и очајања, ишао је од болнице до болнице, од једног болесничког кревета до другог, доносио утеху и помоћ. Како је благ и спасоносан био адмиралов поглед после медвеђих, шајлочких физиономија на које смо наилазили свуда по Балкану, откако смо оставили границе наше Отаџбине! Када су се ствари поправиле и наши ратници повратили здравље и снагу, адмирал је опет био поред нас, сада да нас храбри, да нам говори о новим јуиаштвима и великој будућности. Он је био поред нас и у болници, и у логору, и када смо на раду, и у доколици свуда се осећало његово симиатично присуство. Није било српског војнпка за кога он није имао благ поглед и пријатељске речи, није било паћеника коме он није указао обилату помоћ — то знају сви, сви они који су спасени од смрти његовом добротом. Међутим, адмирал Гепрат није познат и г.оштован само у српском друштву у Бизерти. Он је особито омиљен командант, и једна од најпопулариијих личности у целој северној Африци. О његовом јунаштву за време борби у дарданелском мореузу, о његовој доброти и несебичности створена је до сада читава мала легенда. За морнаре под његовом командом били су најтежи тренутци када их је њихов старешина, добивши унапређење, морао оставити. У љубави према адмиралу такмиче се са својим француским друговима, и српски војници, који никада неће заборавити симпатичну, милу појаву адмираливу. Он је већ сада редован предмет њихових разговора и када једном — теппшбзе шуаћк! — у срећној будућности, буду певали у својим песмама ратне доживљаје и своју одисеју из 1915 и 1916 године, они ће наћи најодабраније речи и најјаче атрибуте за незаборављеног француског витеза. Највише српско одликовање дошло је на јуначке и достојне груди. Нека би, нашем великом пријатељу, било срећно и честито!"