Opštinske novine

Стр. 554

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

духа и сунца ако се оно гуши у мемли мрачних београдских станбених јазбина — болест ће се развити и први појавн туберкулозе манифестоваће се после два, три или нешто више месеци од дана инфекције. Често и брже. Преживи ли дете овај опасни период од 1—3 године старости, оно је већ мање изложено опасности најтежих облика туберкулозне заразе. Долази период основне наставе, који претставља период нових опасности од инфекције. (Званично се тврди да је 90% београдске школске деце инфицирано туберкулозом у ма ком облику!)... А по свршеној основној школи или наставља школско образовање или ступа на занат; или што је најчешће код нашег сиромашног грађанства, чека од десете до четрнаесте године, дакле пуне четири године, да наступи могућност ступања на занат. Тај врло осетљиви период од колевке до појаве пубертета, дакле до 15 године старости — предмет је најсавеснијег старања и државе и муниципије у целом културном свету. Бечка општина, на пример, чим се роди мали бечки грађанин или грађанка издаје му диплому као пуноправном грађанину! А сиромашна мајка детиња од четвртог месеца трудноће постаје предмет нарочитог старања муниципије. Доцније чим њена беба мало поодрасте, она се предаје обдаништима где добива и храну, и сву негу потпуно бесплатно. Ту свако деге без разлике има свој здравствени лист, ту се врше оправке зуба, благовремене ортопедске операције (ако су потребне), све врсте нужних вакцинација, и испитује најсавесније његова склоност ка болестима, нарочито ка туберкулози. Најзад, према детињем здрављу, и духовним и физичким наклоностима, врши се класификација деце. У Немачкој постоји исто тако врло напредан, иако још не и потпун закон о социјалном старању за децу. Такав закон, допуњен према нашим приликама, треба и ми што пре да имамо. По том закону општине су дужне да приме бригу о старању над свеколиком градском децом кроз нарочите дечије заштитне уреде и домове, које саме финансирају. Ти домови воде нарочиту бригу и старање и о оним малим уличним гаврошима, којих је и наш Београд препун, и из којих би се доцније регрутовали злочинци и блуднице, (које би туберкулоза убила или у казамату или у болници) а то је онај велики број варошке деце, која су изашла из основне школе, нису наставила гимназију, а нису још сазрела или су физички недовољно снажна за занат. Та су деца код нас у Београду остављена калдрми, док се тамо, на Западу,

она припремају за живот и рад професионалном наставом, а бригу о њима, једно савршено и нежно старање, преузели су специјални дечји домови под руководством централних градских дечјих уреда. Ту је поклоњена очинска и изузетна пажња и шегртским домовима и животу оне деце, из које доцније има да се створи кадар занатских и индустријских радника и мајстора. Ти мали шегрти не само да су стално у школи, него је њихов живот у слободним часовима завидно регулисан. Примерна чистота, одлична исхрана, зрачне собе, сав неопходан хигијенски живот — све то обилато струји кроз животне артерије тих шегртских домова. Код нас је шегртско питање једно од најболнијих питања, и оно се никако не може мимоићи у расправи питања о социјалним мерама за сузбијање туберкулозе. Шегртско питање претставља једно наше варварство ! Старо патријархално поступање са њима, као са члановима породице, ишчезло је давно. Место њега дошао је систем шамарања и кињења од калфе до газде, редовно гладовање, прасећа хигијена, и спавање на постељама горим него у штенарама богаташких паса! И није чудно онда, што се међу шегртима у маси зачињу прве туберкулозне варнице, да би након 4—5 година њиховог бедног живота избиле у пустошни пожар!... Ми немамо ни дечјих диспансера, ни дечјих обданишта, ни дечјих антитуберкулозних болница, ни превенторијума, ни, најзад, дечијих санаторијума!... И оно мало што имамо, то је апсолутно недозољно и по броју, и по средствима којима они располажу. Француска има за туберкулозну децу 35.000 постеља, а ми у специјалним лечилиштима ниједне, место 8.000 до 10.000, колико је најмање неопходно потребно нашо.ј држави. Ето, ти темељи наше расе, ти први дани детињства запљуснути су отровном инвазијом туберкулозе! У ствари, ускоро по рођењу детета, требало би га пелцовати калметовим антитуберкулозним серумом, и обавезно преко надлежних дечјих институција пратити његов даљи развој- Тек после две до три генерације такве деце и посЛе коренитих и неопходних реформи нашег социјалног живота, могли би да очекујемо плодове наше победе над туберкулозном немани! Легалност детета у социјалној и здравственој политици не сме да игра никакву повлашћену улогу. Са појачаном кризом живота појачава се природно и проценат рађања ванбрачне деце. Према службеној ста-