Opštinske novine

6

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 683

јом заденута коса и срп. Стоји још по која прошла кућица до високе палате, а улица Жоржа Клемансо-а још чува један стари поцрнели кош за кукуруз и хамбар за жито. Ако зађемо иза велелепних палата у мале дотрајале зградице наишћемо још на по неког стогодишњака повијеног, подетињалог. Мало их је: свега тројица: чика Настас, деда Блажа и опанчар Стојан Златановић уважена старина која и данас живи, станује прекопута II. мушке гимназије и мушки носи своју стоту годину. Памти „Стамбол капију": гледао ју је целога свога живота, а до пре четрдесет година водио је своју опанчарску радњу на самоме ћошку где је сада импозантна палата Јадранске Банке. Њему се све чини да је већ давно умро, и да је ово сада, „онај други свет" на коме понова живи. Он и његови „кардаши" деведесет и пет

Београдсћи Цигани на Марћобдансћом Башару у Београду.

пута су до сада дочекивали вашар код цркве Св. Марка. Беху то људи из оне генерације која није клала јагње до Ђурђева дана; и само још неколико дана после, прво јагње клало се на Марков дан и весело окретало на ражњу у црквеној порти приликом црквене славе. А те славе биле су романтичне. Још уочи празника, пред вече, долазили су у порту домаћини, устабаши, старешине еснафа, и одређивали места за своје еснафе. Дошли би с њима и најбољи верници Палилуле и целу ноћ би провели у молитви ноћ у тами осветљени само танким свећицама, у тишини, без ларме јер су Турци још били у тврђави. Освањивао је Свети Марко у највећој тишини и затицао еснафе и њихове фамилије поседале по шареницама, простртим на мајској трави. Тутори, свештенство и старешине еснафа били су прикупљени под шатором у сенци Чупиног брда, док су сви оста. ли, сва та шарена маса од зубуна, фустана,

јелека, шамија, тулбена, димија, остајала под сунцем јер кестенова онда још није било; а шта је орачима и сметало сунце? Није за њих било ништа под тим сунцем изорати и једну бразду Светоме Марку. И почињало се са јагањцима на ражњу; сваки еснаф за себе, свака породица за себе. Сунце већ увелико освја; жеравица је одмакнута од ражња и јагње стоји и не дира се; на остатку жеравице поређане су тенџере с јелом и земљани сачеви с погачама. Погаче су тога дана нарочито беле и слатко ће је ломити оне црне руке које су је тако мучно изработиле у пољу. Око цркве је мир; већином жене и деца. Старији су отишли с литијом до записа далеко преко њива проносећи Светога Марка кроз поља која треба да оплоди. Већ је време руч. ку; литија се још не враћа. Жене се пењу на Чупино брдо, ту одмах иза цркве, наткриљују очи руком и гледају у даљину. Најзад виде једну кривудаву мрку линију која се повија кроз зелена поља а над њом се њиха црвена пега, барјак, Иду. Крећу се јаругама и пото. цима. Смедеревским друмом језде Турци. Најзад стижу, посипају их житом и јечмом и пошто се барјак склони у цркву, скидају се јаганци с ражњева и ломе се бутови жилавим земљорадничким прстима преко којих се прелива маст и враћа се у лопатицу ... Тужне су биле те прве славе; тихе, неме, у страху. Без звона, без прангија! У граду су били Турци. Скромне су биле те прве славе Св. Марка; на брзу руку, у хитњи, једва до сунчевог смираја. У комшилуку им је била Батал џамија и хоџе су их попреко гледале. Кад је мујезин требао да отпочне „ићиндију" у порти цркве Светога Марка није смело бити више неверника". Али су већ наишли бољи дани; око 1868 почеле су у порти о слави пуцати прве прангије; звонила су и звона. Палилулци су доносили и кубуре и пуцали а гочеви и зурле пиштале су и после „ићиндије". У граду више није било Турака, а Батал џамија (џамија на спрат) припадла је прошлости. Али су Палилулци били и добре патриоте. На врху Чупи. ног брда где мишљаху да је спаљен Свети Сава поставише белег с крстом, а на вештачки начињеној хумки с које је Султанов изасланик у име Султана признао Србима да су независни, посадише кестен. И полако, спонтано, скромне и бојажљиве црквене славе претвараху се у бучне вашаре, у дан кад црква једном у години ипак допушта својим верним дистракције свих врста. Ново покренуте „Сербске новине" већ објављују и дан славе, а неколико дана раније путем огласа управа цркве позива колачаре и винре на договор за закуп места у црквеној порти, Тако је онда било . . .