Opštinske novine

0

Владислав Миленковић, НОВИНар у ,

Пола века БеоградсКе трговачке омладине — Поводом прославе ЗОа-одишљице —

У другој половини деветнаестога века, када је привредни живот у Србији почео да улази у новчану привреду, јављају се и први социјално-политички покрети. Размера ових покрета онога доба није била велика; привредни живот тек је постепено прелазио из натуралног у новчани систем те не беше значајнијих пертурбадија и колебања. Сви ти покрети стојали су под непосредним утицајем идеја ондашњега доба, које су углавном долазиле из Русије, јер се тамо школовала наша прва интелигенција. Светозар Марковић, социалиста онога времена, човек пун социалног идеализма, успева да идеје у корист слабих и подчињених прошири на велики круг присталица, да својим духовним утицајем унесе, до тада непознати, активитет у живот ондашњега доба. Под утицајем ових идеја а с друге стране гоњени тежином свог социалног положаја јавља се и покрет међу трговачким помоћницима. Трговачко особље тога доба живи уистини најмизерније. Неограничено радно време иде од 16 до 20 часова. Шегрт и калфз. поред радње обављају и све покућарске послове. Поступак газде према свом млађем строг је и драконски; у млађега се не види човек, већ обична ствар, која мора да се креће по команди и вољи господара. Празник и недеља се не разликују од радног дана; радње се држе отворене до дубоко у ноћ, до 11 и 12 часова. Сем овога о млађима се није старало ни у здравственом ни у просветном погледу. Све је то условљавало да је трговачко помоћно особље онога времена било, такорећи, у најбеднијем положају. Какве су биле његове прилике најбоље се види по пословици, створеној у ондашње доба: „ако некоме желиш зло, пошаљи га у шегрте". У појму шегрт биле су изражене све муке, патње и грубости скопчане са почетничким радом у трговини. Код таквог стања сасвим је разумљива појава тежње за организацијом, која би омогућила заједничку и успешну борбу за најосновнија права, за уређење питања радног времена и одмора, уопште за уређење сношљивијих радних односа. Појава овакве једне тежње код оних, који су

своје битисање имали да подвргну врховном принципу на коме су почивали радни односи првобитне патриархалне београдске чаршије — „У млађега поговора нема" — природно није гледана симпатично. Власти су иза тога назирале револуционарне тенденције; стари трговци су се бунили пред нечувеном дрскости својих млађих, говорећи о „смаку света". Трећу групу су претстављали просвећенији, млађи трговци. И тако с једне стране зазирањем од власти, а с друге стране у тајности од својих господара требала је да се ствара Београдска Трговачка Омладина као организација, која треба да се стави на чело одбране и заштите интереса трговачког помоћног особља. Прва организација трговачког помоћног особља, како то казује новинарска хроника, била је основана у Београду 1873. Звала се „Друштво трговачке омладине". Имала је хумано-просветни карактер, јер је основала и свој вечерњи курс. Ова прва организација није била дугог века. Немање материалних сретстава је учинило да друштво брзо ликвидира. После овог првог неуспеха требало је да прође више година па да се приступи оснивању нечег новог. У томе је протекло скоро пуних седам година. И како су слободоумне идеје узеле ширег маха то се и у круговима трговачког помоћног особља јавља више свести, више одлучности, више борбености. 26 новембра 1880 држи се први састанак десетине покретача идеје међу којима су, сем једног шпедитера, све трговачки помоћници. Круг присталица за оснивање организације стално се ширио. Ускоро су се за ствар трговачких омладинаца и оснивање њихове организације ангажовали и јавни и политички радници међу којима наилазимо на имена Андре Николића, проф., Косте С. Таушановића, Пере Тодоровића, новинара, Николе П. Пашића, Милорада С. Радовановића, правника итд. Улога Андре Николића је била у томе да код министара и надлежних власти отклони сумњу о социалистичким и револуционарним тежњама новога удружења. Али све је то мало помагало. Психологија ондашњега доба