Opštinske novine

Слободан Ж. Видаковок

Наши социј&лни проблеми II Школско питање

Третирајући у овој посебној студији школско питање, нисмо тиме хтели да истакнемо да је оно у низу социјалних проблема друго по својој еминентној важности. Хијерархија социјално-комуналних проблема, и ако је донекле могућа, ничем не води, јер на крају крајева између тих свих проблема постоји једна тесна органска веза, без које се они не могу ни проучавати, ни решавати. Школско питање дајемо одмах иза дечијег питања због тога што су та два питања врло сродна, у непосредној органској вези и што између њих постоји један природан континуитет. Још од пре педесетак година отпочела је у нас просветна политика, али се она није појавила као рефлекс привредне структуре и потреба тадашњег живота, него су њу пресадили са туђинског земљишта. Цела се та политика састојала у превођењу страних школских програма и копирању туђинске организације класичних и реалних гимназија. Тај систем развијан је са. извесним малим модификацијама све до данашњег дана. Разумљиво је онда што се под утицајем такве нерационалне просветне политике створио у држави полушколован и школован интелектуални пролетаријат, и што су се кредити државни, бановински и општински на персоналне издатке попели до једне неиздржљиве висине, и што се, најзад, домаћа привреда која се све више приближује фази свога пуног развића — лишила привредних и професионалних стручњака и ниже квалификоване радне снаге. Све је то била неизбежна последица једне скроз бирократске просветне политике, која се састојала у фабриковању чиновничког подмлатка. Овај бирократски систем школовања могао је и бити разумљив пре неколико деценија, када је стара патријархална Србија прелазила у нову модерну државу. Привреда је била примитивна, социјални живот неразвијен. Ослобођена, али још патријархална Србија, требала је своје народно чиновништво да оно консолидује ново стање створено победама ослободилачке војске. Није онда

чудо што је главни и једини задатак тадашње гимназије, доцније лицеја и Велике школе, био да држави лиферује потребно чиновништво. Али данас, налазећи се у предкапиталистичкој фази развића, са зачецима националне индустрије, са развијеном — бар квантитативно — пољопривредом, Југославија тражи стручно, квалификовано привредно особље, а њега нема, јер наше школе од почетка до данас не дају привредни кадар већ искључиво административни за државно-муниципалне потребе. Као што се Београд, као главни чиновнички центар осећа пресићен бирократским кадром, тако је и земља вапијуће гладна за стручним привредним подмлатком. Наша је држава по својој економској структури пољопривредна земља, са јасним буђењем капиталистичке продукције. У њој се 78% становника баве пољопривредом. У Босни, Херцеговини, предкумановској Србији и у Јужној Србији земљорадњом се бави просечно 85%. У Словеначкој — ко.ја је једним делом индустријализирана — 63%; V осталим покрајинама од 70—76%. Према томе може се са сигурношћу рећи да у Југославији има 78% земљорадника. Даље, 12% занатских, трговачких и индустријских радника, 3% трговине и заната, 6.5% службеника државних, општинских и слободних професија, 0.5% свих осталих. Такво је стање било према статистици из 1921 године. Данас је ситуација нешто измењена. У селу се врши процес пролетаризације и пауперизације. Велики део сеоске сиротиње гравитира граду, где ступа са 96% као прост и ретко јевтин најамник у свима неквалификованим пословима; а са 4% као стручан, квалификован радник. Један знатан део, нарочито из села удаљених од већих варошких и индустријских агломерација, остаје на свом огњишту као пољопривредни најамни радник. Та је социјална тенденција јасно запажена, нарочито за последњих пет година и иде упоредо са већим полетом капиталистичког раз-