Opštinske novine

5

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1273

ботици, прикупљајући по бечким архивима материјал о старим београдским грбовима, учинио је још иеколико интересантиих констатација, које се односе на историју Београда, тако између осталог, да се у Хадерсдорфу, малом селу крај Беча, поред гроба познатог аустријског војсковође Лаудона, једног од освајача Београда из турских руку, налазе и неки споменици донети из Београда. Путујући у Беч, као нарочиту дужност узела сам на себе, да прегледам ове споменике у туђини, који су директно везани за историју и прошлост Београда. Упутила сам се у Хадерсдорф једне суботе у друштву проф. Ивића и још двојице наших професора из Суботице. Разграната трамвајска и аутобуска мрежа олакшава пут по целој бечкој околини. Свуд маса света, нарочито радничког. У аутобусу пала ми је у очи једна мала беба, коју је чувадо и пазило цело друштво, док се она обешењачки и безбрижно смешила. Беч је град деце, и држава и општина и друштво сви им поклањају највећу пажњу. Стигли смо здрави и читави и ако сам сто пута мислила, да ће расклиматани аутобус под великим теретом одлетети у какву јаругу. На први поглед, нисмо видели ништа нарочито: Мало село с лепим кућицама с изгледом вила, а по средини широк пут, који из села скреће међу зелена поља и ливаде •.. Првог сељака кога смо срели запитали смо, колико је далеко до Хадерсдорфа. — ,,Пет минута, пет минута" —■ одговорио нам је сељак, но ови су се одговори до циља још неколико пута поновили, јер смо били приморани, да наше питање још неколико пута поставимо. Даљина је у свачијој претстави релативан појам, а већ нека посебна психологија одређује склоност, да путнике бодримо и да циљ њихова путовања означујемо у што краћем размаку .. . Док смо филозофирали, изненадио нас је усклик једног сапутника, који нас је упозоравао на разговетан натпис на једној старој згради поред које смо управо пролазили, а на којој је на немачком језику писало „Гостиона Граду Београду". — То је био први знак, да се налазимо у крају, који је на неки начин везан с нашим БеограДом, са његовом историјом. Сви смо осетили неку нарочиту радост, а професор Ивић, сигурно већ нестрпљив, издвојио се из нашег друштва, похитао пред нама. Док се главни пут непосредно упирао у дивне зелене брегове, споредна пољска стаза водила је у густу, огромну шуму. Сви смо похитали том путањом и за неколико часака, скоро сви у исто време, стигли смо на једну малу чистину окружену са свих страна високим дрвећем, чији су се врхови лагано лелујали услед лаког поветарца. Ту на тој чистини стали смо сучелице с Лаудоновим гробом •.. Максимилијан Баварски, принц Евгеније Савојски, Лаудон, све имена страних војско-

вођа, али која су веома добро позната сваком, ко је и мало поближе упознат с историјом наше престонице, нашег Београда, историјом дугих и крвавих ратова, што су их за превласт над Београдом водили с једне стране Турци, а с друге стране Аустрија, којој је Београд морао бити штит за заштиту Беча. Лаудон је, као трећи аустријски војсковођа по реду, преотео Београд из турских руку 9. октобра 1789. г. И ако је тога пута Београд остао у аустријским рукама само две године, ипак је Лаудонова победа над Турцима била у то доба читав светски догађај, о коме су се писали панегирици, доносили црте-

Лаудонођ д&орац са језером

жи, слике. Један италијански историчар, пишући историју Београда у Лаудоново доба, вели: „Очи целе Европе окренуте су према Београду!..." У Хадерсдорфу се налазило велико Лаудоново имање, дворац и огромни парк. Умро је 14. јуна 1790- г. у Нојтичину, у Чехословачкој; отуд су посмртни остатци пренети у Хадерсдорф. Шума у којој смо се налазили, припадала је некадашњем Лаудоновом великом парку, у коме је он и сахрањен. Гроб сачињава саркофаг, који се уздиже на трима степеницама. По дну се налази фигура ратника с главом наслоњеном на руку и с изразом великог бола на лицу. Десно и лево натписи на металним плочама упозоравају посетиоце на карактер места и дужно поштовање. Величанствена шума, огромна тишина и без сваког нарочитог упозорења изразито делују на сваког посетиоца. Латински натпис на предњој страни гроба ређа велике Лаудонове врлине и као човека и као војсковође; натпис на задњој страни односи се на Лаудонову жену, која је сахрањена у истом гробу. Ратни трофеји донети из Београда, а о којима говоре архивски записи, не налазе се на овом месту. Нестрпљив у свом истраживачком раду, похитао је Д-р Ивић даље, док наскоро нисмо чули његов глас, који нас је звао срдито и заповеднички!.•. Идући стазом, која води непрестано кроз