Opštinske novine

Привредна хроника:

Влада Мвленковић, публициста Привредна Криза у Београду

Слабљење привредне и пословне делатиости у Београду, које се још увек наставља, није ипак таквих размера да би смо данашњицу код нас могли окарактерисати изразом привредна криза. То и поред тога што сви говоре о кризи, што се ова реч чује на све стране и што је постала атрибутом свих дневних разговора и писања. Привредна криза значи отсуство рентабилитета, напуштање пословања, крахирања (стечајеви, принудна поравнања, тихе ликвидације) итд. Реперкусије привредне кризе на социјалном пољу огледају се у наглом повећању броја беспослених, и катастрофалном смањењу радничких надница, опадању куповне моћи код масе радног становништва итд. Међутим, у данашњој привредној ситуацији Београда можемо запазити последице кризе само на социјалном пољу: увећан је број беспослених радника, смањене су радничке наднице, опала је куповна моћ свих који, ван државне и самоуправне службе, живе од месечних, недељних и дневних зарада. А оваквих је највећи број у Београду. Исто тако видимо да се све више увлаче у посао женска и дечија радна снага (ове године на много београдских грађевина могла се видети жена како носи циглу и малтер); на радним пијацама све је већи број оних који траже посла. Манифестације последица кризе на привредном пољу, ни из далека, међутим, не јављају се у опсегу у коме постоје у социјалној области. Сем редукције капацитета производње ни једно индустријско предузеће није обуставило рад; у трговини се не примећује никакво кретање од уистини прескупих ка јевтинијим локалима; број стечајева и принудних поравнања незнатан је; мали је број тихих ликвидација (повлачење из посла); послови на отплату развијају се све више (што је доказ да се располаже и већим капиталом и бољом организацијом послова); трговачка физиономија Београда (спољна по броју дућана) не измењује се, празних локала је релативно врло мало. За ово је нар^ чито карактеристична чињеница заузимањ локала у новим зградама. Чим се која од нових грађевина приводи крају трговачки локали су одмах заузети. Изузетак од овога

чине само оне грађевине које су у забаченијим улицама, али и овде локали не остају дуже празни. Ова појава сведочи да се у Београду и последњих година редовно врши прираштај у трговачким и другим радњама. Несумњиво, да се београдска привреда налази у стадијуму оштре привредне кризе, ових појава не би могло бити. Добар део трговачких локала стојао би празан, баснословне кирије би ишле доле, а најмање би се дешавало да саме кнрајџије, због међусобне конкуренције, дижу кирије што је у Београду још и данас случај. Једино се у занатству, и то само код неких грана, осећа криза са видним манифестацијама и на привредном и на социјалном пољу. Криза у занатству последица је не само измењене конјуктурне ситуације, већ много више све јаче фабричне конкуренције у извесним артиклима, која дејствује у правцу јављају структурелне кризе. Просечнибеоградски грађанин чији приходи не износе ни иормални минимум није у положају да јевтинијој фабрично.ј производњи претпостави скупљу занатску производњу. То важи нарочито за обућу, а обућари у Београду преживљују најтежу кризу. Из овога намећу се два питања: откуда поремећаја у области социјалног стања када се у привредној радиности не опажају у некој већој мери знаци и последице привредне кризе? Зашто о кризи говори свако, почев од индустријалца и банкара па до беспосленог радника? Одговор на прво питање налази се у резултату анализе стања у привредној радиности Београда. Одмах се може рећи да оно није повољно, на име, не ради се пуним капацитетом. Према прођи појединих артикала извршена је и редукција производње. У трговини опет смањен је волумен послова, успорен је обрт трговачког капитала. Али, да би се и поред тога сачувао просечни рентабилитет, приступило се редукцији издатака на наднице. То је учињено и у индустрији и у трговини и у занатству. Смањење издатака на наднице вршено је кроз разне видове: редуциран је број упослених, често и преко стварне потребе; скупља (квалификована) замење-