Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1531

на коме за њега више нема немогућности у области његове уметности. Снажност његових дела није у величини фигура нити у потпухлости мишића но у утанчаној простоти и дубини замисли и мирноћи свршенога дела. И ова чаробна мирноћа, која као да је израз и моћи и самопоуздања, оживљава подједнако и камен и дрво и бронзу док ванредно осећајно разрађивање површина опија око чудима пластике. Ево живога примера онима који желе да сазнају тајну постанка великих уметника, нека простудирају рад Томе Росандића и сазнаће. „Мост Алкантара" фреска од Бранка Поповића је једина слика на овој изложби којој се не може ништа пребацити. Ово више није слика код које се може говорити, о техници, о композицији, овде је све то доведено до једне тако фине равнотеже да је о овој фресци могуће говорити само као о једној савршеној целини. Може се рећи да је материјал много помогао уметнику да направи ову чисту, као росом умивену, фреску. Истина је, материјал може и олакшати и отежати извођење уметникове замисли, али да се створи овако што год онда се материјал мора прво савладати јер он помаже уметнику само кад га уметник толико савлада да га може искоришћавати онако како он то жели. У сваком случају ово је дело непосредан резултат интелигентног схватања модерне уметности, слика која је један од невероватно малог броја наших прилога модерној уметности. У уљаним сликама, овде изложеним, овај уметник изгледа да тражи, да спрема материјал за нова дела више уметничке вредности. У „Његош"-у локалне су боје толико наглашене и невезане да цело платно даје утисак популарне, обојене репродукције. Да ли је ово један покушај да се дође до монументалности базиране на укусу нашег навода? У толико још више „Његош" изгледа свесно тражење нечега у колико се види из осталих радона да Бранко Поповић може да третира бој> на други начин. Петар Палавичини привлач^ својом мирноћом и директношћу третирањг, својих дела. Он је уметник који зна свој ло сао и ради га као прави мајстор. „Радник" је врло успело дело и по својој монументалности и по пригодности сврси за коју је наме-

њен. „Девојка" што тако привлачи пажњу балансирањем маса и обрадом површина док је тешко изразити дефинитивно мишљење о декоративним реформама док се не виде у ма-

Г-ђа Станћа ЛучеВ-Радонић: Деђојка у жутом (поргре)

теријалу у коме треба да буду и на месту за које су намењени. Остављајући изложбу „ОЗлик"-а осећа со нарочито задовољство да Н. Ј. није онисивао ову изложбу кад је говорећи о њој рекао: „Истргавши се из власти Сезана, који је био изврсна школа за све, наше је сликарство данас скоро све у динамичној инспирацији Ван Гога, ослобођене палете и нешто мање трчгичног фовизма". Сава Поповић