Opštinske novine

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 383

укочене лешеве. Ако се прихватим хлеба, —• наставља младић са гађењем, а влажним прстима гаси свећу, — он ми се враћа из једњака; ако пијем каву, изгледа ми црвена и мирише на крв... Баш тада поче мукло и тешко да дозива каплар Сава: — Стрина, о стрина!... Дајде деци мало грожђа... Ево врућ тајин... три гроша... Па настави певушећи: — Ра ра ра !... М м м м м !... Јао, мај-ко мо-ја!... —■ Чујеш!... Чујеш ли, чича! — Рат је то, синовче!... Није шала! — Ја сам на оваке ствари навикао... А ти — ти си још дете... То што преживљује тај млади сељак, који се тек тих дана одвојио од куће и милоште, прва је трагедија у његову животу. Не може да издржи међу овим рујинама од људи. У овим тешким часовима, својим кратким једноставним мислима казао је истину, праву истину коју осећа у њему Човек. А стари болничар све ове страхоте рата прима као сасвим природне; без осећања и хладно врши свој посао као строј, а не као човек од крви и меса. — Зар ти можеш... то... зар не осећаш?... — пита га рекрут. — Е... — уздахну старац, као да се буди у њему нешто затрпано. Тај уздах као да олакшава бол, који и њега тишти. — И мени је тешко, синовче... Много!... Али ја то некако подносим. Него... хајде, остави то, па скини покривач. — Увиј га у чаршав. Ја одох по носила. — Чича! — прошапута младић поверљиво. — Шта је, брате?... — Хоћу да бежим, — Тихо и плашљиво ће рекрут, обазирући се лево и десно, да га ко не чује. —■ Е, а куда?... — Не знам... да бежим... — Јесте! Бежи... бежи, дијете!... Прекиде их крик и кркљање, које се чу као да се нешто крши. Још један мукли крик и све се утиша. —■ И овај умире?... — И тај је већ готов... * * * Дан нам је тежи од ноћи. Дању посматрамо шта се дешава у нашој соби. Гледамо како рањеници умиру. Сваки је од нас у оваквим тренутцима велика кукавица. Све нам се чини да је дошао ред на нас. Посматрамо болничаре како износе мртваце, а на њихова места доносе нове рањенике, који непрестано пристижу. На нас нарочи-

то утичу паравани, којима се ограђују самртници. Чим болничари уклоне параван од једног кревета и њиме заклоне други, рањеници се комешају и мрште. Тупим погледом посматрамо болничаре како мртваце незграпно мећу у носила и износе. Рањеник, до чијег кревета умире његов друг, види кроз параван свећицу како гори, узнемири се и раздражи. Све му се чини да и сам полако умире са својим другом, Од страха окреће главу и јауче. Ноћ пролази брже и лакше. Рањеници, уморни од болова и мука, и својих и туђих. Чују се само пригушено стењање рањеника, понеки самртнички ропац и тихи кораци болничара кад се крећу по соби. Они раде ноћу као и дању. Износе мртве, примају нове рањенике н уносе у собу, износе и уносе судове и оно нешто хране. За њих нема одмора. Раде са пуно пожртвовања, улажући сав труд да друговима са фронта помогну и оправдају свој позив болничара. * Имање мога оца је у предграђу Београда, Свакога јутра болничким аутомобилом одлази на наше имање лекар Американац и узима млеко за рањенике. То је једина храна коју добијамо. Док мој стари отац мери млеко и предаје га Американцу, моја мајка спреми пуну корпу јела за мене. Стално добијем пржено пиле, литар млека, по неколико барених јаја, хлеба и литар воде. Иако и сам добро једем, ипак већи део хране делим рањеницима који леже у мојој близини. Немац до мене, с леве стране, гледа ме разрогаченим очима, пружа руку и виче: — Камерад, камерад! Гледам овог несрећника и видим како очима прождире јело са мога стола. Одвојим комад пилетине, јаје и парче хлеба и дам Немцу. Он прима са погледом пуним захвалности. Немац је збунио мене, а ја њега. Он зна да сам ја Србин, његов непријатељ, па ме ипак зове камерадом, и тражи да једе. Ја исто тако знам да је он Немац, мој непријатељ, па му ипак са задовољством пружам комад хлеба. Али њега је мој поступак више збунио. Зато ме је онако чудно и погледао. Отада постадосмо нас двојица прави „камеради". Боже мој, како је то чудно! Још пре неки