Opštinske novine

6*

Прилози за историЈу Београда: Војин Пуљевић

Веоградски књижевни салон Јове Илијћа — Прилог културној историји Београда деветнаестог века —

У другој половини деветнајестог века Београд је имао један прави литерарни салон, можда не тако отмен по званицама, по декору и начину пријема, али прави по духу, духу народа, по школи коју је формирао и по боемији. То је био један отмено-боемски литерарни салон. Тај салон то је била кућа старога државника и поете Јове Илијћа. Била је то стара угледна кућа београдске Палилуле, чији је патријархални мир и тишину реметила само бујна и жива, млада боемија тадањег Београда. Млада боемија није реметила мир само те куће, већ читаве Палилуле и читавог Београда. Тај „салон" се састојао из куће и баште у београдској Палилули, у Видинској улици, преко пута кафане „Седам Шваба", а нарочито су познати у тој кући „диванана" и „ћошка". Диванана је био трем кућни, где се седело удобно као у салонима савремних парижана, а „ћошка" је један киоск у башти, киоск у коме је обично седео и радио сам Јова Илијћ, где је ретко, врло ретко примао посете. Кад би ко од млађих литератора или Београђана , гостију куће, био позван староме Јови у „ћошку" то је био знак особите наклоности према њему. „Диванана" је служила синовима Јовиним за пријем гостију, где се је ретко задржавао Јова Илијћ, али и то је била част ако се стари Илијћ задржи на диванани са млађима, част и особито одликовање. Било је то доба златне простодушности или боље рећи срдачности и искрености. Јова Илијћ био је човек благе, добре и веселе душе, по мало оштар на изгледу и човек који је пазио да млађи увек буду на пристојном одстојању. Васпитавао је своје синове искреношћу, добротом и строгошћу. Он сам, може се рећи, био је вечити младић. Увек ведар и пун младићске снаге, чак и онда кад су му прилике и године превлачиле физиономију борама, бригама и оштрином. Он је у души и духом својим био младић пун заноса и жеље за животом и стварањем. У својој шесетој години испевао је ону своју: ' ,,На престолу калиф — седм, Харун Ал Рашид..."

Није чудо што је тако песнички и свежи дух ревносно пратио живот и рад своје деце и давао им подстрека за даљи напредак. Тако је он и васпитавао своја четири сина и увео их у литературу и живот. Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко, сви су се огледали на перу, сви су оставили за собом творевине. Још има њихових необјављених, па и незавршених рукописа. Жарко је понајмање писао. Код њега је преовлађивао хумор и козерија. Био је у стању да причом скупи око свог стола целу кафану и да се сви тресу од смеха. На молбу другова обећава да то стави на хартију, али врло ретко испуњава. У опште су сви Илијћи, и отац и синови, изгледа живели од хумора. Можда трагедија те београдске песничке династије и лежи у одвећ великом хумору, који им није давао да живот посматрају као трагедију. Такав је био у животу и суморни лиричар Војислав, такав и елегични писац трагедија Драгутин, а по готову су такви хуморостичари Милутин и Жарко. Бујна је и плодна та београдска кућа, у којој отац и у дубокој старости још чврсто држи лиру, а деца му у раној младости већ запињу њене струне. Војислав је почео да пише у четрнајестој својој години, то је био први ресултат салона Јове Илијћа у Палилули на почетку друге половине деветнаестог века. Као што је Југ Богдан учио своја девет сина јунаштву и мачу, тако је и Јова Илијћ учио своје синове песништву и перу. Учио их је да мисле поштено, да раде отворено и говоре искрено. Колико је тај свет у кући Илијћа био осећајан и душеван најбоље се може видети из овога. И ако то није била нека кућа са неисцрпним финансијским изворима, живело се од плате, а доцније од пензије Јове Илијћа, ипак дешавло се да ко од младих Илијћа дође из школе бос без обуће. Устребало неком сиромашном добром другу обућа и један од Илијћа је скинуо са својих ногу и отишао бос кући. Стари Јова би одмахнуо главом, упитао би коме је обућа дата и набавио би сину другу обућу. Старога Јову звали су у кући „Таткана" (то је аугментатив од деминутива Тат-