Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 679

претставници Београда из разних разлога, али изложба је баш зато испала нешто чему се многи није надао. Изложбу је на леђима однела најмлађа генерација, она, за коју се није веровало ни да постђји. Примећивана су и сва три талента, али оно што показује ова изложба, то је уједначени ход генерације која је преконоћи успела да нам отвори очи. Критика која је била пажљива, није ипак нагласила ову новину. Ја сам увек очекивао од младих освежење, али сада морам признати своју слабост за одушевљење над овако снажним и равномерно мирним ходом нове генерације. Одмах иза рата осетио се као вулкан врго покрет младих. Њихово превирање донело нам је надмоћ савременога стварања и приличан број уметника чија имена у данашњем југославенском уметничком свету претстављају понос. Међутим, њихова борба, тражења, сукоби, дизања и падања указују на почетну фазу пионира који се и сувише троше и уносе сувише ватре те исто тако настраности и манирима заслепљености. Застој је био очевидан, неколико уметника се попело на високу лествицу, неки су још у мучењу, многи су подлегли. Застој је почео да бива мучан. Сада, кад приђемо радовима на овој изложби ми се умирујемо, осећамо да она борба није прошла узалуд, да су оставиле трага, и да се нове снаге појављују са сређеним појмовима о сликарству, те без нарочитог потреса, мирно и достојанствено, наступају стазом савременог стварања. Мислим да неће бити преурањено ако кажем да се ствара београдска школа, не мислим овде на неку националну школу, него на савремени начин изражавања који почиње у Београду да хвата корена и да постаје као његов израз. Разумљиво је да ће тек касније веће индивидуалности дати јачи печат Београда, али је важно то да Београд данас одлучно креће стазом чисто сликарског и скудптурског израза. Београд није више неуметничка средина. Многи се варају. То иде својим ходом. Остављајући на страну оне који нису овога пута излагали ми ћемо се уверити да су скоро сасвим нова имена овога пута, одржала заставу Београда на висини. Живојин Влајнић човек без крова и постеље има три платна која вас изненађују чистотом сликарскога схватања. Вукотић чврстим широким потезима наслућује наклоности снажне и јасне. Боднаров са снагом и сигурношћу сликара. Вушковић који се упушта у невероватно тежак сликарски проблем Боке и планина, да у цвећу испева песму бојама чисте и мајсторске полете. Поповић Ђорђе који се отргао из сладуњавости поставља снажно и топло портре младе жене. Теодоровић Ђорђе са чврстим и лаким потезима сликара збуњује и старије са својим ставом. Хаџић-Сабахадин ромиња са четком преко свежих позадина са одважношћу мајстора. Сто.јадиновић са својим сидарним у тонској мекоти савладава тенденцију. Па Предраг Милосављевић са својим акварелима у рутини старог мајстора задржава уметника сваки пут када их угледа. Гвозденовића сам ја лично већ неколико пута хвалио, али овога пута он се показује као снажна и изразита фигура у нашем сликарству. Па зар се може рећи да нешто ремете озбиљност изложбе Антићева, Павловићева, Шерићева, Јохлер и други? У скулптури је Томић са мноштвом недостатака и недовршености дао фигуру која показује изразит и снажан таленат на кога се може са пуним правом најозбиљније рачунати као са сигурном личношћу нашег вајарства. Петровић Ђорђе озбцљан и Танкосић са искреним напором.

Овде би могло озбиљно да се стане јер већ ово претставља диван и снажан полет. Колико грешака, колико несавладаности, али колико и сређености у напору, сређености која је далеко изнад оне коју је годинама показивала генерација која је овој претходила. Према њима можемо да будемо хладни кроз неколико година, данас ми им се дивимо и поздрављамо их! Када се узму у обзир и они млади који нису изложили ми можемо мирне савести ређи да је нова генерација са пуном озбиљношћу у наступу афирмирања који је за поштовање. На овој изложби су још: Бешевићева и Беложански у својој Мирној форми, Бутозан измењен у цртачке префињености, Голубовић у религиозној тежњи те Петровић Миодраг, Поморишац, Стевановић Бора, Секулић и Филаковац сваки у своме схватању солидан и сталожен. Хакман, Зора Петровић и М. Петров све продубљенији и бољи чине увек изразите претставнике београдског сликарства.

Живојин Влајнић; Чукарица, предграђе Београда, уље

Радовић је нешто једнолик, озбиљно делује као личност. М. Ивановић са пет цртежа и Тома Росандић са девет ситнијих радова употпоњувају репрезентативни део ове изложбе. Сава Поповић делуЈе потпуно одвојено својим схватањем. Ове године се постигло неколико нових успеха на изложби. „Политика" је одредила награду од 5.000 дин. за најбољи рад млађих уметника сиромашнијег стања и награду је добио г. Стојадиновић сликар. Његов рад је доцније и откупљен. Ак&демија Наука први пут је одредила суму од 20.000 дин. за откуп радова и откупила је „Главу девојке" од Т. Росандића за 20.000 дин. Пошто је ово изложба београдских уметника, вероватно ће у идућим годинама бити и нових награда, те ће и сама Београдска општина обратити својим уметницима већу пажњу. На тај начин би се постигла корисна утакмица за истицање уметничког Београда. То је Београду до данас недостајало, али надајмо се да ствари крећу на боље. Када Београд осети амбицију да његови уметници буду што бољи, што снажнији, и када их он буде ночео више схватати и волети, уметност Београда има убрзо својом славом да засени многе градове са старијом традицијом. Сретен Стојановић, скулптор