Opštinske novine

Стр. 714

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

тара попијене ракије и 55 литара пива, док је у 1928 години та количина ракије опала на 7 литара а пива на 36 литара. Како је криза у 1928 год. тек била у почетку значило би, да је београдски свет почео да се растрежњава и да је у том правцу направио завидан прогрес, далеко већи и од Пољске државе, која има закон противу продаје алкохола и по коме је закону овлашћена свака општина да суверено одлучује, хоће ли у своме атару забранити или дозволити продају алкохолних пића. У ствари биланси многих наших пивара показују за 1928 год. годишњи пораст од 16%. Ето, тако би нас један погрешан закључак, заснован на погрешној комуналној статистици, тренутно испунио радошћу. * * * Код нас на једног становника долази 42 кгр. годишње утрошенога меса. У Немачкој, која увози месо, та је потрошња много већа и износи 52 кгр. Зашто се Београдско становништво рђаво храни, недовољно храни, нерационално храни?!Томејена првом месту узрок претерана и ненормална скупоћа живота. Главне животне &амирнице: месо, хлеб, млеко, маст, воће и поврће несразмерно су скупи и према својој пијачној цени, а нарочито у односу према дневној заради просечног београдског грађанина. При том, ове су намирнице последња три месеца поскупеле од 15—25%, што претставља један забрињавајући појав у исхранбеним приликама Београда. Направићемо једну анализу просечног буџета радника и малбг чиновника београдског. Њихова месечна примања могу се узети као просечна примања свих економских малих грађана Београда*: III * Једним ранијим прорачуном на основу званичних докумената (види нашу књигу „Наши социјални проблеми" — стр. 159—160) утврђено је да Београд има: око 9500 породица са просечним месечним приходом испод 1.000 динара; око 20.000 породица са просечним приходом од 1.000—1.800 динара; око 13.200 породица са просечним приходом од 1.800—2.500 динара; око 8.400 породица са просечним приходом од 2.500—3.000 динара; а свега 8.600 породица имају преко 4.000 дин., односно довољно или више од минимума. Прорачун прихода Београђана према порези у 1930 год. даје исту скалу: било је 13.200 Београђана са просечним приходом до 800 дин. месечно; око 48.000 са приходом до 1.500 дин.; око 9.000 са приходом до 2.000 дин.; 15.100 са приходом до 3.000 дин.; и 18.300 са приходом преко 3.000 дин. Данас је сигурно ова сразмера месечних прихода београдских грађана много нижа и жалоснија, јер је 1930 год. претстављала тек почетак ове тешке економске кризе, која данас и Београдом царује! Подвлачимо понова: Београд се има сматрати, као град економски малог човека, град сиротиње, те се због тога и социјална политика Београдске општине има да води у смислу њихових потреба, у духу њихових животних интенција. У овом случају: у смислу једне социЈално најдоследније апровизационе политике!

мес. зарада: стан: храна: огрев: мали чиновник 1200—1400 600 550 • 150 радник квалификован 1000—1200 500 500 100 радник неквалификован 600—700 250 400 ? Значи, да им целокупна зарада одлази на најбеднији стан, још беднију храну и недовољан огрев. Последњој категорији, за огрев не остаје ништа, или тачније речено, он се набавља као и све остале неопходности (лекови, трамвај итд.) на штету и иначе оскудне исхране. Ниједном од ових социјалних редова не остаје ништа на одело, обућу, постељно и телесно рубље, лекара, књиге, позориште и уопште духовно и културно усавршавање. А може ли се тек са тако бедном платом да издржава и храни породица, да се хране, подижу и школују деца? Више је него јасно да се не може, и у свима таквим многобројним случајевима породица хронично гладује у некој мемљивој и мрачној изби! Зато је 90% београдске школске деце инфицирано туберкулозом. Па ни за такав ропски живот и сталну хроничну глад, зарада огромне већине београдских грађана није довољна! Чиме се те празнине допуњавају? Или још већим трпљењем, скотским трпљењем и тупом резигнацијом погаженога човека, али гордог у своме личном и породичном страдању, или корупцијом, криминалом, и проституцијом! Добра и довољна храна не сме да једну породицу стаје више од 40% од свих њених прихода, а стан највише од 15—20%, јер чим они пређу ту крајњу демаркациону линију, животни стандард срожава се испод тачке мржњења. Према томе, идеалан породични буџет једне просечне београдске породице од четири члана, са приходом од 2000 динара месечно*, (занатлије, чиновника општинског и државног, слободне професије и тд.,) имао би да буде овакав: намена: проценат сума: стан 15% 300 храна 40% 800 одело, обућа и рубље 10% 200 културне потребе 10% 200 огрев 6% 120 осветљење 2 % 40 лекар, лекови и осиг. 5 % 100 саобраћајна сретства 7% 140 за штедњу 5% 100 А у ствари данас се распоређује овако: стан 40 % 800 храна (али према скупоћи и ценама исте довољна само за хронично изгладњавање) 35% 700 одело, обућа и рубље 15% 300 огрев 10% 200

* Према данашњој скупоћи живота, нарочито животних намирница, одговарала би као просечна плата или приход месечна сума од 3500 дин., док је он далеко и испод суме од 2000 динара.