Opštinske novine

Стр. 716

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

низацију исхране. Међутим, то је мишљење давно напустио чак и Француски државни савет, који је у погледу овакве општинске интервенције дуго времена био претставник најконзервативнијег мишљења. Цео свет је данас пришао новим оријентацијама. Не само да градске муниципије морају да интервенишу у сузбијању претерано високих тржишних цена, не само да њихови тржишни уреди раде систематски на организацији исхране, него њихови апровизационо — хигијенски отсеци штампају и растурају у народ читаве хиљаде публикација о рационалној исхрани. У Немачкој се, тако, штампају од стране градских општинских хигијенских отсека и приватних научних институција читави томови брошура и летака, и у њима се пропагира за кувану или сирову храну, брани се месната исхрана или жучно напада, узима у заштиту свињска маст или диже у звезде сиров бутер! Све се то чини у највећем интересу здравља народа и расе! Анкете у томе смислу врше се мунициозно и на све стране. Хигијенски отсеци европских градских општина бацили су се свом снагом на питање расне хигијене. Тако се ради у паметном свету, а код нас је проглашена за залудицу свака акција' на расправљању: да ли ће храна, која је основ живота и здравља, бити рационална или не; да ли ће бити јевтина или не; да ли ће бити здрава и свежа или устајала и фалсификована, као што је, на жалост, у Београду врло често. Координација је неизбежно потребна између претставника науке и претставника комуналне акције, између. државе и муниципије, између грађана и њихових жеља и оних којима је поверено старање о њиховом животном стандарду. Без те координације не само да нема успеха него се постижу, по правилу, супротни и нежељени резултати. Задржимо се само на једном примеру. У званичном извеШтају нашег хигијенског отсека за 1929 год. штампаног у збирци Библиотеке О. г. Б. 1930 године, стоји, да су сва настојавања Београдске општине, респ. шефа санитета била остала у своје време безуспешна, да се фабрика шећера приволи да не баца отпатке од шећерне репе у Саву. Како се то бацање небројених тона вршила баш више места одакле се вода црпела за пиће београдског становништва, то се санитет Београдске општине са разлогом био забринуо за стерилност београдске воде. Шта више, општински санитет Београда, тврди даље, да је та савска вода у то време — у октобру и новембру -— када је сезона у фабрици шећера у највећем јеку — била недовољно стерилна у пркос интензивне хлоризације, јер се бактерије заштићавају од хлора неком врстом колоидалне масе, која се ствара распадањем шећерне репе.

Зар сме да буде да се оправдани и паметни напори општинског санитета престонице разбијају пред упорношћу управе једне фабрике шећера?! Ето, то је једна аномалија, која природно наступа чим нема координације између државне и муниципалне власти. Да дамо још један пример, кога наводи др. Гер. Поповић, бив. министар Народног здравља у својим студијама о исхрани. Док — вели он — Министарство народног здравља предвиђа извесне дотаци.је за пропаганду против алкохола, дотле Министарство унутрашњих дела доноси Уредбу да се на саборима сме без икаквих ограничења да точи и продаје алкохолно пиће! Итд. * Скупоћа је, као што смо изнели, песразмерна према приходима огромне већине београдског становништва. Али нису довољне саме констатације једне тешке и социјално неправедне ситуације. Треба потражити путеве да се она поправи и саобрази захтевима социјалне правде. Ми смо у својој ранијој расправи о апровизационом проблему, у низу осталих предлога, пледирали за диктатуру исхране. I Гри томе мишљењу и сада остајемо као једино целисходном за наше прилике. Само гато сама диктатура по себи није довољна. Треба предузети читав низ мера да се исхрана плански организује и учини социјалном. Потрудили смо се да бар донекле изнесемо и набројимо све те потребне мере у нашој поменутој студији о апровизаци.ји (у књизи „Наши социјални проблеми") ;а сада желимо да их овде допунимо са још неколико конкретних предлога: * Први захтев у овом смислу јесте у рационално1 организацији снабдевања животним намирницама, односно потреби проширења локалних путева и жељезничких мрежа са Београдом и у директном везивању многих наших пијаца из унутрашњости са ппестоницом. Данас је Београд град од 270.000 становника; сутра, спајањем са Земуном и Панчевом и читавом плеЈадом околних гела и насеља, имаће скооо пола милиона. То је већ велегоад у европгком смислу. Зато његова општина има да буде повокласно муниципална, а њен рад по превасходству комуналносоциалан. Саттагањем и будућем Беогоаду мора се обезбелити и орт-анизовати позапинска база за снабдевање. Оставити све случају и поиватној иницшативи трговаца и трговчића, значи продужити век скупоћи чак и у оне дане када не буде било много економских разлога за њену егзистенцију, као што их данас има. Сва околна села и варошице око Београда, Земуна и Панчева морају се везати добрим колским и аутомобилским друмовима и