Opštinske novine

Сликарска хроника:

Изложба уметничке групе „Облик" — Занимљив и зиачајаи говор претседника групе г. Бранка Ноповића, сликара и професора Универзитета —

Београдска уметничка група „Облик" отворила је 6 о. м. своју седму изложбу у свима просторијама уметничког павиљона „Цвијете Зузорић"'. Поред чланова групе, са претседником г. Бранком Поповићем, сликаром и професором Универзитета, свечаном отварању присуствовао је изасланик Њ. В. Краља и велики број публике, љубитеља уметности. Претседник г. Бранко Поповић отворио је изложбу у 11 часова пре подне врло занимљивим, исцрпним говором, у коме је обухватио целокупно стремљење нашег интензивног уметничког стварања, његове правце и утицаје, његове моралне и материјалне ослонце. Због његове занимљивости и значаја уредништво „Београдских општинских новина" убеђено да ће тиме дати најбољи приказ нашег уметничког стања и прилика, и указати највећу пажњу групи којој г. Бранко Поповић стоји на челу, доноси тај говор у целости: Г. Бранко Поповић је рекао: За ових дванаест година од светскога рата уметност у Југославији, нарочито у Београду, развијала се у великим размерама и брзим темпом. То .сведочи велики број југословенских уметничких манифестација у престоници, у Загребу, у другим великим градовима земље и у иностранству. Колективне и индивидуалне изложбе у самоме Београду обЈављене за ово време броје на стотине. То сведочи појава све већег броја уметника, појава све више уметничких група са диференцираним уметничким програмом и стално наступање младих генерација које нам често пружају наЈпријатнија изненађења. Тако није редак случај да присуствујемо појави новог, даровитог младог уметника, који унаточ највећим личним жртвама и тешкоћама у уметничком развијању и усавршавању, каквих нажалост у нас још много има, успе, као у неком наступу омађијаности, да изрази и да нам покаже своју уметничку личност. То сведочи, најзад све бујнија, све разноврснија и све усавршенија уметничка делатност, која често носи печат чистог, изворног уметничког стварања и која је, то можемо без претеривања рећи, поставила чврсте основе престоничком уметничком покрету. Уметничко стварање у овоме граду претставља данас једну значаЈну културну стварност. Оно даје свој печат његовом душевном изгледу и изразу, уколико то уопште до њега стоји. Напоредо са овим значајним успесима на пољу уметничког стварања, постепено се у престоници образуЈе и уметничка средина пријатеља уметности и купаца. У почетку је, истина, држава главни, без мало једини потстрекач и купац. За државом долази престоничка Општина, која почиње бринути о неговању и образовању уметничког живота у престоници. Најзад, појављује се и известан број приватних купаца. Тако, у једном тренутку изгледа као да. . званични и друштвени фактори у престоници свесрдно прихватају овај живи уметнички покрет, и да ће му обезбедити даљи, несметани

развитак. Али, стална брига, штедра помоћ, и велико интересовање Њ. В. Краља и Њ. В. Кнеза Павла за уметничко стварање у земљи, уклања и последњу сумњу у велику будућност југословенске уметности. Међутим, ипак је, све до данашњег дана, остала велика несразмера између уметничке производње и уметничке грађе у Београду. Ова се несразмера фатално појачала од појаве садашње тешке економске кризе. Она, реално говорећи, прети, да угрози овај уметнички полет и овај креативнч елаИ у престоници. Истина, са љубављу, или боље рећи са страшћу за уметничким стварањем не иде увек као са другим људским пословима, не иде увек према саветима објективног, разумног расуђивања. Када неки индустријски производ нема прође, разум налаже добром индустријском финансијеру да умањи или чак да обустави његову производњу. Са уметничким стварањем је друкчије. Оно је већ по себи изра? највишег, безинтересног душевног рада. Али оно је често, управо најчешће и судбина и фаталност поједипих обдарених људи. Преко њих оно је израз и друштва, и народа, и човечанства. Није једанпут речено да уметност једног времена није његова воља, већ његова судбина. Да ли има ичег дирљивијег, ичега убедљивијег, када је реч о уметничком стварању, него чињеница, да оно постоји на свима ступњевима човечијег развитка, да нема тога места и тога времена, од када се зиа за човека и где се зна за њега, коЈе не би било обасјано зрацима уметничке делатности. И да тај душевни рад, који називамо уметношћу, не постоји по закону нужности, да он нема никакве везе са човечјим инстиктом за самоодржање, да, кратко речено, не излази из насушних потреба човечијих, нити их служи. Она постаје у сферама душевних потреба човечијих, она њима и служи, обезбеђујући, кроз поколења и кроз цивилизације коЈе се смењују континуитет и култ вечног душевног живота човечијег. Још у далека, мрачна прадоба, у којима је живио неадерталски тип човека, огромни, џиновниски споменици у камену, који су служили испољавању и изражавању душевних потреба човечијих, покрили су земљу, покрили су земљу од британских острва преко Европе, Африке и Азије до Јапана у виду камених колоса, који још и данас по негде стоје као неми сведоци душевне борбе ових праљуди. Од тада до данашњег дана безбројни споменици човечијег стваралачког духа поникоше на свима странама света, и ми у њима видимо изглед и судбину човечанства. Када је реч о нашем народом уметничком покрету, зар можемо мислити друкчије, зар и он није једна неумитност више врсте, зар он није наша насушна душевна потреба, која има да обезбеди нашу душевну егзистенцију. Свако биће које се одликује и поноси називом човека