Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 37

јој цени. Тако, усавршавањем машина успело се да се у 1928 г. троши 2 фунте угља за 1 квч уместо 3 фунте колико се потрошило у 1919 години, што чини уштеду око 5% од целокупне потрошње угља у земљи. Замењивањем пак малих станица са великим и моћним, она уштеда у угљу 1927 г. износила је 40 милиона тона. Ово изобиље електричне енергије и њена употреба у индустрији је највећи фактор у овом столећу и највише је допринело просперитету земље. Тако данас у Сједињеним Државама свака варош од преко 5.1)00 становника има електрику. Вароши између 1 до 5 хшБада становника, 95% од њих имају електрику. Села од 250—1000 становника, 50 имају електрику. Села са мање од 250 становника 25% имају електрику. Југославија. На жалост, наша земља у погледу величине предузећа за електричну производњу као и потрошње квч. по једном становнику далеко заостаје иза земаља које смо до сада поменули. Према подацима из електромашинског алманаха за 1932 годину, у Југославији величина електричних централа износи укупно 278.521 КВ са годишњом продукцијом од 362,551.449 квчасова, што на једног становника дође тек око 20 квч годишње. Колико је ово мало, најбоље ће се увидети ако потсетимо да Швајцарска троши годишње 800 квч по једном становнику, Канада 1830 квч, а Норвешка 2.300 квчасова. Од поменутих 278.521 КВ, колико имају електричне централе у Југославији, на хидроцентрале дође 150.640 КВ, а остатак од 127.881 КВ. дође на централе на угљу и нафти. Ма да је утешно што је однос хидроцентрале према калоричним централама већи од ових, ипак то је премало према неколико милиона коњских снага, колико се цени да водени падови у нашој земљи могу да даду.

Ако укратко резимирамо оно што смо изиели до сада о стању електричних постројења у појединим земљама као и о принципима којима се оне руководе при решавању овога питања, запазићемо следећа факта: 1) да се свуда сматра да је производња електричне енергије један врло велики и важан не само комуналан него и национални проблем, коме држава посвећује најозбиљнијуЈпажњу. 2) да овај проблем може правилно да реши само држава преко и уз асистенцију градова или једно независно самоуправно и суверено тело коме се сви имају потчинити; 3) да се спровођење и подела електричне енергије има да прошири на целу површину земље. 4) да се све државе старају да приликом подизања електричних постројења имају пр-

венствено искористити до максимума водени падови те земље; 5) тек после искоришћења водених падова приступити подизању калоричних централа употребљавајући за њих најпре угаљ лошијег квалитета (лигнит); 6) да се камени угаљ бољег квалитета има систематски чувати за потребе будућности, као и за извлачење из њега супстракта који би се иначе увозили са стране. Подвукавши ове принципе, Савез градова поставља ово пптање на прво место. Градови су ти којих се на првом месту тиче електрификација земље, јер се она најпре код њих изводи. Отуда је желети, да се ово питање правилно поставп и реши. Да би се оно код нас правилно решило, треба нашу јавност и заинтересоване надлежне власти са овим питањем свестрано упознати. После ове духовне припреме, лако ће се моћи спровести законске, техничке и финансијске одредбе да би се оно спровело у живот. У циљу олакшања правилног решења овога проблема, ставио сам себи у задатак да на овогодишњој Скупштини Савеза градова позабавим његове претставнике са овим питањем. Да се оно правилно и корисно по нашу земљу решидребало би га у целини темељито простудирати са техничке стране. То ће се моћи постићи ако се одреди нарочито суверено државно тело, независно од постојећих Министарстава, које ће себи ставити у задатак да са стручним људима простудира све изворе наше земље за производњу електричне енергије и да начини генерални план електрификације за целу земљу. Тек када проблем буде стручно решен у генералним линијама, имајући стално на уму целу државу као целину, тек после тога може се ставити у дужност појединим бановинама да детаљно разраде пројекте за поједине изворе електричне енергије на свом територију, држећи се правца одређеног генералним планом. Када проблем буде решен у генералним линијама за целу земљу, а детаљно за поједине бановине, општинама ће онда лако бити да се прилагоде њему. У тим околностима избегле би се погрешке које се неминовно чине сада када свака општпна решава проблем према својим потребама, не водећи нимало рачуна о потребама и приликама суседних општина. Као што поменусмо, општине су те које осећају највећу потребу за електрификацију земље, јер се она спроводи најпре код њих. Отуда оне и треба да су носиоци идеје да се та електрификација рацпонално и правилно изврши. У овом погледу оне могу да учине једну велику услугу и себи и земљи. Настојањем да се питање електрификације земље изврши на начин који ће донети највише корн-