Opštinske novine

Рад уреда за заштиту матера, деце и младежи града Београда

У историји човечанства материнство заузима примарно место у борби за опстанак и за одржавање људскога рода. Немогуће би било подићи нежно и немоћно људско новорођенче без природне мајчине помоћи. С тога се опажају у историји разних народа напори да се мајци осигура социјални и материјални положај законским или религиозиим одредбама, чим се у једној људској заједници утврди, да мајка као таква није у стању самостално да помаже себи и своме детету. Према епохи, обичајима и потреби, помоћ мајци и детету указана је индивидуално од стране оца породице, који се морао старати о своме огњишту, или је мајка имала сва права, која су њој обезбедила најбоље услове за живот и повлашћен положај у дотичној заједници, или је мајка била под скупном заштитом заједнице итд. Мајка инстиктивно помаже своме детету и веза између мајке и детета је први израз људске помоћи уопште. У приликама где мајчина помоћ више није довољна или није дорасла подизању детета, развија се спонтано јавна заштита подмлатка. Чим социјална струк1ура и прилике указују на чињеницу, да велики број деце није индивидуално збринут и да му није обезбеђен минимум, који је погребан за правилан духовни и телесни развитак, јавни претставници друштвене организације старају се обавезно за заштиту и подизање свога подмлатка. Тако се оснивају разне дечје установе, према томе које је питање дечје заштите нарочито актуелно за респективну заједницу. Данас се у свим културним земљама води снажан покрет, који се бори за духовно и телесно добро, за социалну заштиту и правну помоћ подмлатка. Како се ова помоћ односи на све функције живота младог људског бића, почевши од његовог зачетка па све до пунолетства, претставља она један сложен и врло велики делокруг рада. С тога су у разним државама и градовима широм целог света основани нарочити комунални дечји уреди, који се искључиво баве са питањима и пословима који се односе на правилан духовни и телесни разв^итак деце.

Примером великих културних центра пошао је и Београд и престоничка општина основала је у мају 1931 године Централни уред за заштиту матера, деце и младежи. У овој установи концентрише се сав рад комуналне дечје заштите. До данас то је прва и једина комунална установа ове врсте у нашој Краљевини, па и на Балкану. У Београду, као и у другим градовима света, бринули су се најпре за судбину напуштене и сиротне деце појединци — приватна лица. Страдање ове невине деце изазвало је хуманитет. и милосрђе добрих људи. Заједничко саосећање са овим невиним жртвама друштвених прилика створило се од жеља појединаца да помогну деци нарочита друштва са задатком: помоћ сирочади. Тако се први пут јавља у Београду друштво за васпитање сиротне деце 1880 године. Ово хумано друштво било је јаван израз тога доба и захтевало је да се нађе могућност за збрињавање сирочади и напуштене деце из престонице. Вероватно под утицајем јавног мишљења и због стварне потребе предвидела је ондашња мала Београдска општина у свом буџету (још 1883 године) једну знатну своту за помагање сиротиње и незаштићене деце. Најстарије београдско друштво, које се бавило помагањем сиротне школске деце, је Женско друштво, које је основано још 1875 године. Друштво за погамање и васпитање сиротне деце успело је 8 година после свог оснивања да сазида Дечји Дом. У оно доба појавила се потреба за збрињавање и васпитање дефектне деце и тако је друштво Краљ Дечански (основао поч. Св. Николајевић), примило своје прве глувонеме штићенике 1896 године. У почетку нашег столећа констатовала је јавност у Београду потребу да се сачува од страдања одојчад — сирочад и нахочад и да се предузме нека акција против велике смртности одојчади. С тога је основано још 1904 године Материнско удружење, које је први пут примало нахочад и незбринуту одојчад у свом дому 15 јануара 1906 године. У оно доба било је на Западу актуелно отварање млечних кујни, које су у вези и са-

6*