Opštinske novine

1*

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 411

II) Градски самоуправии службеник не може се премештати по молби у друга и јевтинија мест.а (његова непреместивост је основни постулат локалне самоуправе и специфичног карактера њене комуналне делатности), него су везани за градове у којима је живот често пута врло скуп. III) Градски службеник не може никада имати каријеру државног службеника, јер у државној служби постоји читав низ високих чиновничких положаја, као на пр. помоћник министра, бан итд., а у градској служби дође се до шефа одељења и ту се стане кроз цео живот. Поред ових и многих других потпуно оправданих разлога у корист већих принадлежности {нарочито у великим градовима) што је истакао једногласно и последњи пленум Савеза градова у Београду, говори и факат да градски чиновник врши послове комунално-социјалне природе, који су компликованији, многострукији и тежи, и који поред неограниченог радног времена захтевају уз општу и специјалну комуналну спрему. Притом, самоуправна служба, везана непосредно за сам живот широких маса народа и подложна његовој пуној и сталној контроли, не сме бити ни бирократизирана, ни аутоматизирана, ни строго подељена, ни временски ограничена, и зато она својим напорима у стварању што повољнијих услова за живот грађанства немилосрдно троши и нервну и физичку снагу градских службеника. То је подвукао и сам Савез градова, као врховни комунални форум Југославије у својој резолуцији од 1 јуна 1934 г. у чијем образложењу вели: „Законом мора бити осигуран и материјални положај чиновника; он мора бити сталан и сигуран тако да му се омогући непристрасност и пристојна егзистенција... У погледу висине плата мора се уважити да градски чиновници врше и управне и самоуправне послове, да морају водити и финансијску политику и спроводити газдовање општине, а да имају и знатне репрезентативне, друштвене и социјалне обавезе, јер морају да живе у најужем контакту са грађанством, са националним, културним, хуманим и социјалним организацијама и установама, шта више, да у великом делу морају бити и бесплатни функционери у тим установама (н. пр. у ватрогасним организацијама, у организацијама за физичко васпитање народа, у Црвеном крсту и т.д.). Како је и живот у градовима скупљи, а одговорност службе већа, мора се омогућити да градови боље награђују своје службенике, поготову оне, који су специјални стручњаци за поједине гране управе и самоуправе, а наро-

чито за лривредна предузећа, као што су у градовима водовод, трамвај, канализација итд., где просперитет тих предузећа зависи не само о ревности и општој способности водећих чиновника, већ и о њиховим специјалним организаторским, -техничким и комерцијалним способностима. Поврх тога иронија је говоритп о соцпјалном старању за цело грађанство, кад сами градски службеницп немају ни она подвозна права која добивају излетници и туристи, а плата им се већ умањује на 500 или 7 000 динара тако, да имамо просечно градске службенике са 1500 динара месечних прпнадлежности, а највишим чиновницима са преко 30 годнна службе снижене су плате на половину." Борити се зато, да се нешто мало веће плате самоуправних службеника наших највећих градова изједначе са платама државних чиновника, значи бранити назадак, бранити једну реакционарну нивелацију. Место тога треба се борити да се нешто мање плате државних чиновника попну на висину плата тих великоградских службеника, а да се плате свих осталих градских службеника попну на висину плата државних службеника. Само је та борба социјална и напредна. Плате градских службеника треба да се уређују статутом у неприкосновеном оквиру најшире градске самоуправе, с једним јединим ограничењем, да не смеју бити мање од принадлежности државних службеника. * У даљем нашем излагању показаћемо колико су економски реакционарне и опасне све те тежње за нпвелацпјом у злу. Само је једна нивелација оправдана, а то је— нпвелација у добром!... Заборавимо за тренутак да је редукција плата комуналним службеницима, ма у којој форми она била, социјално неправедна, па испитајмо непристрасно и без предрасуда њене финансиске ефекте; а ми се сви слажемо у томе, да финансијски лек, који не би имао снажног новчаног ефекта, није уопште лек, без обзира да ли је он напредан или несоцијалан. Узмимо, као пример, чиновништво Београдске општине, за које се наш часопис као орган Београда одувек највише и интересује. Наша, Београдска општина има данас 4723 активна службеника на платном списку. Од тога броја има: 1) регулисаних чиновника 631 2) званичника и служитеља 1246 3) нерегулисаних: а) хонорарних 378 б) дневничара 2463 2806