Opštinske novine

Д-р Драгољуб Т. Ђулизибарић, финансиски директор Општине београдске

Принадлежности градских службеника и растерећење градских буџета

Принадлежности градских службеника постале су недавно предметом дискусије како у службеним круговима гако и у јавности. Разлог ове дискусије треба тражити у општем настојању да се државни терети и терети установа јавно-правног карактера смање и прилагоде привредно-финансиској снази нашега народа. Пратећи ову дискусију, има се утисак да у службеним круговима влада уверење, да се путем смањења принадлежности градских службеника може .постићи осетно растерећење буџета градских општина, слетствено градског становништва. Мало даље у овоме чланку ми ћемо путем аутентичних података доказати да ово уверење није основано, јер се на основу тих података долази до сасвим једног другог уверења и једног другог закључка. За моменат да се претходно позабавимо о односу принадлежности градских службеника према принадлежностима државних службеника. Према подацима Савеза организација чиновника и службеника градских и сеоских општина Краљевине Југославије, у 36 градова принадлежности градских служебника мање су од принадлежности државних службеника; у 29 градова ове принадлежности су једнаке; у 4 града, оне су местимично код вицд^х чиновника веће од принадлежности др, л^а\н*х служебника, и само у 5 градова оне | , с \е\; -од принадлежности државних слуР^кОеника. Слика овога односа у напред означеном броју градова изгледала би у процентима овако: 1) принадлежности градских службеника веће од државних 6,7 % 2) принадлежности градских служ-

беника веће од државних само код виших чиновника .5,6% 3) принадлежности градских службеника једнаке са државним .... 39,2% 4) принадлежности градских службеника мање од државних 48,5% Приказани проценти упућују нас у главноме на два следећа закључка: а) да је висина принадлежности градских служебника у односу према државним различита, што је сасвим природно кад се има у виду чињеница, да услови живота нису једнаки у свима градовима, те према томе у колико та разлика постоји, она резултира из разлике ових услова, и б) да су принадлежности градских служебника у већини градова или једнаке или мање од принадлежности државних службеника. Ова два закључка доказују да је неосновано тврђење о гоме да су градски служебници у односу према државним пренаграђени. Кад је реч о томе, могло би се пре приметиги, што важи и за државне службенике, да се у служби налази већи број него што га у ствари служба потребује. Да видимо сада како стоји са оптерећењем градског становништва, које долази од личних расхода, односно службеничких принадлежности. Узели смо за расматрање овога питања буџете и број становника ових градова: Београд, Загреб, Љубљана, Скопље, Суботица, Сарајево, Ниш, Битољ, Сплит, Дубровник и Осијек. Укупна сума личних расхода по буџетима поменутих градова у 1933 години износи 231,531.915 динара, а укупан број становника ових градова износи 1,019.947. Према томе, оптерећење личним расходима од 1 становника износи годишње 227 динара.