Opštinske novine

Др. Радмило Белић

Основи организације нове градске општине

Закон о градским општинама објављен је у „Службеним новинама" 25 Јула 1934 год. То је врло важан датум у историји наше градске самоуправе као и у историји унификације нашег законодавства. Шесдесети дан по обнародовању тај закон добија обавезну снагу и тиме престаје да важи вишеструко законодавство које је до данас важило за градске општине у разним подручјима наше државе. То је већ једна велика добит и напредак у сређивању наших унутрашњих прилика и у развијању националне и југословенске идеје као и у јачању државне организације. Двојаки карактер органа градске самоуправе: факултативан и законски Закон о градским општинама предвиђа две врсте органа градске самоуправе: законскг или обавезне и факултативне. То је једна битна карактеристика или ако хоћете оригиналност овог закона. Обавезни су органи: 1) градско веће и 2) претседник градске општине; а факултативни: 1) стални одбори, 2) потпредседник градске општине; 3) Управни одбори и 4) старешпне одељака. 1) Формална разлика. — Између те две врсте органа градске самоуправе постоји прво једна формална разлика која се састоји у томе: што законске органе мора да има свака градска општина, јер су они установљени самим законом; док факултативне органе не мора да има свака градска општина, пошто се они установљавају статутом по потреби коју цени градско веће са надзорном влашћу. 2) Материјална разлика. — С материјалне стране посматрана та разлика је много дубља и она управо сачињава суштину проблема. За разлику од законских, факултативни органи немају самосталне надлежности. Ту надлежност они добијају на основу делегације власти из надлежности градског већа или из надлежности претседника. Колико ће се та тако пренесена надлежност простирати то зависи у којој ће мери она бити изузета од градског већа или претседника. Факултативни органи не могу сви произвољно добијати власт из надлежности градског већа или претседника. Закон је одредио који факултативни органи добијају власт

претседника а који власт градског већа. Стални одбори једино и искључиво могу добити да врше послове из надлежности градског већа; док потпретседник, управни одбори и старешине одељка могу да врше послове само из надлежности претседника градске општине. 3) Практичне последпце тога разликовања. — Ову разлику треба добро уочити, јер ако би статутом било друкчије одређено — на пример управни одбори или старешине одељка, добили послове из надлежности градског већа — одлуке донете од стране тих факултативних органа у вршењу тако незаконито делегир*ане надлежности биле би ништавне и правно сматране као да нису никад ни постојале. Такве би правне последице морале да наступе и онда када би тај статут формално био потпуно исправан: донет од градског већа и потврђен од надзорне власти. Као друга последица оваквог начина преношења власти јесте то што органи који врше надлежност претседника градске општине непосредно су потчињени претседнику, а они који врше надлежност градског већа непо* средно потчињени градском већу. Другим речима први су дужни да раде по упуствима претседника и овај може увек њихове послове и сам да пуноважно свршава; а други су дужни управљати се по интенцијама и упуствима градског већа, које исто тако може њихове послове увек пуноважно и само да предузима. Ово је правило и у закону формулисано: „изузетно од става трећег статутом се може установити у градовима да потпретседник стално врши поједине послове из надлежности претседника градске општине, а по његовим упуствима" (§ 81); службеник на челу одељка „отправља послове самостално у име претседника градске општине, а по његовим упуствима и под његовим надзором" (§ 85); ...,,Ови (управни) одбори раде по упуствима и под одговорношћу претседника градске општине" (§ 86). 4) Формалана и материјална ограничења делегирања власти. — Најзад, закон поставља границу до које се могу пренашати послови из надлежности претседника и градског већа на факултативне органе. Не могу се сви послови пренети из њихових надлежности. За градско веће закон задржава из-