Opštinske novine

14,

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 767

— Србохрватија! узвикује Цемовић. — Хрвосрбија! додаје Павловић. А принц одмахује обема рукама: — Ни једио ни друго, него име које постоји још од Наполеоновог времена, име које помињу Доситеј и Вук и Томазео и Штросмајер и Гај и сви до Скерлића, а које живи у душама свих нас млађих, новога покољења... Мало дубље завирите у историју и кад се вратите кући припремајте се да постанете више него Срби и Хрвати, да будете — Југословени! Догађаји су се развијали филмском брзином. Дошло је престолонаслеђе, затим балкански ослободилачки рат, сукоб српскобугарски, велики светски рат, очајне борбе, победе, катастрофа, напуштање Отаџбине, Крф и Видо, Солунски фронт, очајни напори, пробој, ослобођење, уједињење, а као круна свега — Југославија. Није требало да прође више него равно десет година, па да предвиђења двадесетогодишњега студента пажевског корпуса постану стварност и да и творац и кум Југославије буде баш главом принц Александар! Једно вече у Љешу Медова, Драч и Валона су завршне етапе на крвавом и страшном путу за српску Голготу. Посејали смо безбројне гробове по том трновитом путу. Они су без ознака, без крстова, без икаква обележја. Сејали смо гробове и по другим местима, али овим путевима највише. На тим кршевима и непроходним странама, на путу и странпутици, на камену, у блату, у јендеку и штали, на рудици и Бог једини зна где, одигравао се последњи чин крваве драме живота многих незнаних мученика, чија су тела гаврани и вуци разнели, а чије се беле кости растурене одмарају у албанским понорима и дубодолинама. Сав тај трагизам војске и избеглиштва, сва Христовска страдања преживљавао је и Врховни командант престолонаследник Александар и они су остављали у души дубок, неизгладив упечатак. И сам идући кроз путању смрти и за сваким плакао и са њим душевно паћенички патио... Изнурен болешћу у Скадру 1915, исцеђен, приближујући се мору задржао се неколико дана у Љешу. Стојећи крај прозора Он је немо, са изразом тешкога душевног бола на лицу посматрао поворке изгладнелих полуголих и босих људи, како као сенке, као авети промичу некуда у мрак који се спушта лагано. Силуете иду, иду данима и недељама и својим лешевима обележавају пут, куда пролазе. Сетио се напуштене домовине и посматрајући ове мученике осети језу. Суза му се расплину на зеници. Да би се мало заборавио и надисао

свежа ваздуха, Он намаче капу на чело и с ађутантом и једним пријатељем изиђе. Дан се смирио. И тек што је закорачио на улицу на супротној страни свога стана, баш у правцу, куда беше пошао угледа старијега човека. Седи на камену, преко колена му дечко од дванаест година са заваљеном главом, пресамићен преко старчевих колена. Једном руком старац глади дете по челу, а с бледог лица детињег поглед гледа према небу. Његов се поглед сусрете са дечјим и дође му нешто жао. — Што си човече ту сео? ослови га Престолонаследник. — А где ћу? Све ти је једно, одговара старац и негледајући коме одговара. Очи му мутне, поднадуле, лице отегнуто, изгладнело. — Одакле си? А старац се трже као из неког заноса. Загледа се у питача и одговори: — Из Божурње! — Јел'ти то син?... Да није болестан? — Ма није, али се изгладнело, па се балдисало... Престолонаследник се журно окрете и у скоку нестаде га. За тренутак ока, два, вратисе носећи један хлеб и једну кесу с чоколадом. Пружи обоје старцу и напуни му шаку новим динарима. Старац мирно прими све и у место захвалности рече: — Е, ето, мислим на нашу злу судбу. Код куће сам оставио два три вагона кукуруза, суво злато. То сад Шваба и Мађар разносе. Па се питам: шта смо ми Срби Богу згрешили? А наш народ баш заслужује бољу судбину. Бог нас сгавља на велико искушење. —■ Уздај се у Њега да ће бити боље! Старац подиже главу. Очи му засветлише. Он се прекрсти: 1 — Вала њему једноме за све, па и за ово. У њега се уздам. Али да ти нешто кажем: уздам се и у овога нашега малога што нас води кроз овај крш. Док је Он с нама, док нас не оставља, но подноси све муке и тегобе дотле и ми нисмо пропали ма ишли на крај света с њим. Нада нас неће оставити. Али Му треба рећи да нас не оставља. Престолонаследнику заигра осмех задовољства на уснама. Очи му се наводнаше од узбуђења. Он пружи руку старцу: — Зна Он то, рече му. Не бој се, стари, неће Он вас остављати. Ја ти то кажем, а то је као да ти Он каже. Пружи руку старцу, малишана помилова по челу и пође даље. Старац наједанпут разрогачи очи да види с ким разговара али се овај изгуби у сумраку. Те вечери цела свита видела је престолонаследника ведра и расположена. Драго Му је било да се мишљење једнога сељака, у тим тешким тренутцима, поклапало са Његовим .