Opštinske novine

Стр. 670

»БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ност. Он је, као Главни Инспектор војске, нмао прилике да упозна наше сјајне пукове и сада, као њихов ратни командант, има пуно поверење у њихову вредност. 18 октобра Он издаје трупама Своју наредбу у којој им указује на величину тренутка и важност задатка који им претстоји. Карактеристично је да при томе не заборавља да им упути и ове речи Човека-Ратника: „Према побеђеном непријатељу будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непритељ него постаје човек, а према човеку треба бити човечан"... Ускоро затим пређена је граница и отпочеле су операције. 22 октобра дошло је код Куманова до тродневне битке, 'у којој I армија односи прву велику победу. Та победа је била весник даљих успеха и сјаја српског оружја. 26 октобра Престолонаследник Александар улази, на челу Својих трупа, у ослобођено Скопље. Ослобођава потом Велес, а затим жури ка Битољу. Овде долази до нове битке, у којој I армија опет побеђује, одсудно и дефинитивно. Овим победама Престолонаследник Александар, иако још врло млад, стиче велику популарност у војсци и у народу, која је наредних година само све више расла. У рату 1913 године Престолонаследник Александар командује истом I армијом, такође победосно као и претходне године. После победоносна два рата, једног за другим, 1912 и 1913 године, проређена у старешинском кадру и људству и истрошена у материјалу, српска во.јска требала је да се преуреди и попуни. То је, уосталом, императивно налагала и ситуација око нас, која нам је јасно показивала, да нас Аустроугарска, судећи по њеном држању од анексије Босне и Херцеговине, а нарочито за време наших ратова 1912 и 1913 године, неће оставити да дуже у миру уживамо плодове наших напора и жртава и да се консолидујемо. Због тога је настао грозничав рад на реорганизацији војске и њеној попуни, на чему је Престолонаследник Александар нарочито настојавао. 1914 године, 24 јуна, Престолонаследник Александар прима Краљевску Власт, а тиме, уједно, и Врховну команду над војском. Није међутим, протекло ни месец дана, а настадоше судбоносни догађаји: изби Светски рат. Овај рат нас је затекао неспремне. Реорганизација војске, потребна с обзиром и на присаједињење ослобођене територије, као ни њена попуна материјалом, нису могле бити изведене, јер није било времена. У таквој ситуацији наше главно оружје у борби са надмоћнијим непријатељем јесу: морална снага и ратно искуство, уз непоколебиву веру у Срећну звезду већ прослављеног Врховног Команданта.

И заиста, тек дуготрајни Светски рат, пун тешких искушења и обрта, истакао је V јасној светлости велику фигуру Краља-Ратника, каква се само у векове рађа. Од 27 јула Србија се налази у рату са Аустроугарском. Овај наметнути јој рат примила је мала Србија са ретком достојанственошћу. Врховни Командант, Престолонаследник Александар, у Својој наредби упућеној војсци 22 ј'ула (по старом календару) између осталога каже: ,,Ја Сам најискреније желео да се Србија и Моји драги ратници у миру одморе и Окрепе од силних ратних напора, уживајући у тековинама својих победа" . . . А затим мало даље: „Зато су ти срамни захтеви Аустрије морали добити достојан одговор. Ја Сам их с презрењем одбио, уверен да ћете сви ви ту срамоту, која је имала пасти на нас, бацити у лице ономе који је покушао да њоме умрља сјај и славу нашега оружја" .... Тако говори својој војсци Врховни Командант, који зна да брани част народа, који познаје Своје прослављене трупе и који уме да их потстакне на највећа дела. Проговорио је, дакле, ратнички геније. Отиочеле су операције. Спреман да се баци на непријатеља који би прешао Дунав, Саву или Дрину, гро српске во.јске (I и II армија) прикупљен на линији Паланка—Аранђеловац, окреће на запад и са хитрином која мора да задиви жури у сусрет непријатељу који беше прешао Саву и Дрину на фронту Шабац—Лозница. Долази до велике петодневне битке на Јадру и Церу (15—19 августа), у којој српска војска туче непријатеља до ноге, а потом га гоњењем истерује из своје земље. Та победа носи добро знамење; она је предзнак нашега крајњега успеха. У октобру месецу непријатељ поново упада преко Дрине са појачаном снагом. Настају дуготрајне и крваве борбе у Подрињу и у Мачви. Ми трпимо оскудицу у муницији и осталом ратном материјалу и принуђени смо, поглавито због тога, да се повлачимо. Ипак бранимо сваку стопу земље. Врховни Командант чини огромне напоре да се непријатељ заустави и поново избаци из земље. Он је често лично међу трупама, у борбеним редовима; Он их потстиче, наредбама и Својом живом речи, на истрајност и крајње пожртвовање. Уједно чини све могућно да се набаве потребна муниција и остали ратни материјал. Пред чувену Сувоборску (Колубарску) битку, када су се српске армије на новим линијама уредиле и попуниле људством и нешто муницијом, Врховни Командант позива Своју војску да једним одлучним напором разбије непријатеља који је поново продрео у земљу. „Јунаци! — обраћа се Он војницима — Својим очима гледали сте гро.-