Opštinske novine

Стр. 680

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

војске и народа, одушевиле су делу Орбију. Ово одушевљење нарочито се сјајно манифестовало у величанственом и срдачном дочеку Престолонаследника од стране престонице Београда, којом приликом претседник исте, у знак захвалности за велика дела, даровао је сабљу славом овенчаном и храбром Престолонаследнику. в) Светски рат 1914—18 године Успесима у I и II Балканском рату, као и проширењем своје територије, углед и престиж Србије порастао је у целом свету, а код поробљене браће Орба, Хрвата и Словенаца у Аустро-Угарској пробудио је наду и веру

Краљ Александар на Кајмакчалану прелази преко разривених непријатељских ровова

у скоро ослобођење и ујединење с једнокрвном браћом из Србије. Аустро-Угарска, која је будним оком пратила ово одушевљење и таласање Југословена у својим лраницама, увидела је историску мисију препорођене Србије, којој је била намењена водећа улога Српства и Југословенства. Свесна опасности, која је постојала све очигледнија, Аустро-Угарска је тражила и најмањи узрок за оружани сукоб са Србијом, са жељом да је смрви, пре но што се ова одмори и консолидује после два издржана тешка и напорна узастопна рата. Извршеним атентатом на Престолонаследника Фрању Фердинанда 28 јуна 1914 у Сарајеву, Аустро-Угарска се користила за остварење својих намера, па је ускоро следовао и ултиматум, упућен српској влади, незапамћен у аналима историје света. Положај Престолонаследника Александра као Регента био је врло тежак. Налазећи се на челу војске, државе и народа, сваки његов потез био је судбоносан. С једне стране био је свестан исцрпљености народа и државе у прошлим ратовима као и опасности у којој би се нашли и народ и држава у рату с једном велесилом; с друге стране морао је да води рачуна и о поносу и частољубљу народном, као и угледу и интегритету државе. Ово су били, може се рећи, најтежи дани у Његовом животу. У тим критичним моментима Он се обраћа руском цару са молбом, да у овим мучним и

тешким данима прими учешће у судбини Србије. На телеграм Престолонаследника Александра добијен је одговор од цара Николе II, који се завршава овим пасусом: „докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори тежиће томе циљу. Ако пак не успемо, упркос наше најискреније жеље, нека Ваше Височанство буде уверено, да ни у том случају Русија неће напустити Србију". Овим одговором пок. цара Николе II добијена је морална снага, да се истраје на пољу части и у одбрани виталних интереса Србије, који су били тако безобзирно угрожени од Аустро-Угарске. На одговор српске владе, у коме су били примљени сви постављени услови у ултиматуму, сем оних, који су задирали у независност земље, дошао је одговор АустроУгарске у виду објаве рата. Орпска војска изнурена у два балканска рата и жељно очекујући заслужени одмор, била је принуђена да се понова лати оружја и да брани своје огњиште, угрожено од знатно надмоћнијег северног суседа. Док у првом и другом балканском рату улога Престолонаследника Александра може се расматрати, у главном, као улога једног армиског команданта, дотле у светском рату, када је примио команду над целокупном српском војском као Врховни Командант, узимајући личног најживљег и највиднијег учешћа у доношењу одлука за операције од судбоносног значаја, Његова се улога може расматрати као улога и командовање великог војсковође. Одмах у почетку рата — у месецу августу, непријатељ је знатно надмоћнијим снагама извршио прелаз преко Дрине и Саве у Србију, општим правцем ка Ваљеву. У четворо-дневној битци на планини Церу и реци Јадру две Аустро-Угарске надмоћније армије биле су потучене до ногу, и за 13 дана биле су протеране из Србије преко Саве и Дрине. На овај начин непријатељска „казнена експедиција" претворила се стварно у „кажњену експедицију". Победа на Церу и Јадру одјекнула је Европом и изазвала оправдано дивљење целог света. Док су пријатељи страховали за судбину Србије, верујући да ће бити прегажена за неколико дана, дошла је невероватна вест о великој и одлучној победи српске војске, која је показала целом свету, како се брани рођена груда. Ускоро затим — у месецу септембру отпочела је нова (друга) офанзива АустроУгарске војске на истом фронту с појачаном снагом и техничким средствима. Развијају се још огорченије и крвавије борбе но у првој офанзиви, у току којих српска војска — у неравној борби — трпи знатне губитке и острје