Opštinske novine

Стр. 664

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Престоница, Његов драги и горди Београд, дочекао Га је са тугом којој нема равне у животу народних маса. Поноћни дочек, без помпе, у сивој измаглици јесење ноћи, хладне, која продире и кваси до сржи — није привукао масе никаквом парадом, ни конвенционалношћу. Привукла су их само љубав, бол и надчовечански пијетет. Као да Спаситељ света пролази још једном грешном земљом, на крилима наде свих очајника тако су побожне, сузама исквашене очи народа биле приковане за ковчег са мртвим народним Вођом, ковчег који је у себи носио наше наде, нашу љубав, наше велике снове, везане за Овог највећег апостола мира и споразума међу народима. Велики Краљ још једном у победничком триумфу улази у свој љубљени Београд. Пре 15 година ушао је као победник на крилима својих ратних трофеја; сада је ушао мртав, али ипак победник, јер Његове бесмртне идеје побеђују свет, побеђују ратни ханибализам и животињске нагоне крвожедног светског империјализма, потпомаганог ревизионистичким апетитима; ушао је још једном као велики Победник, јер је Његов дух видео да Београд и за њим неумрла снага Југословенског народа мисли Његовим мозгом и дише Његовом душом! Сагледао је једну неизмерну љубав, без примера у животу људи, и један исто тако неизмерни бол за Њим, за својим љубљеним Краљем, у коме су биле усредсређене све народне жеље, све народне мисли, наде и идеали.... И увек свестан да Га је Његов народ разумео, као и Он њега, срећан што је од тог херојског народа вољен од Своје колевке до гроба, па сада чак и после гроба, вечито и одано, као што само добри и херојски народи могу да воле добре и херојске Краљеве, Он је са спокојством и победничко-болним осмејком на уснама пошао у смрт да у мирису кандила и измирне тихога Опленца проводи свој вечити мир Победника, који је своја бесмртна дела остварио! Београд је са целом Југославијом створио од Опленца своје Свето место, свој национални Јерусалим. И ту, у данима бола и среће, у часовима клонућа и полета, прикупљаће се Југословенски народ на гробовима својих Великих Вођа, да душа народна чује шапат Њихове душе, да осети Њихово одобравање и Њихово бодрење на путу славе, мира и економске среће, којом греди наш Југословенски народ. Велики је завет оставио мученички Краљ своме народу: „Чувајте ми Југославију!" То су биле последње пророчанске речи Његових умирућих усана. Тај завет прелетео је као добар анђео Југославијом и свуда, у свима срцима изазвао је одлучан поклич и свету заклетву:

— „Наш добри и мученички Краљу! Заклињемо се над Твојим светим гробом да ћемо и моћи и умети да чувамо Твоју и нашу љубљењу Југославију!" Никада се, откад постоји, Београд није осетио тако скрушен, тако душевно смрвљен као у онај час када се из станичног вестибила указао тешки саркофаг са Мртвим Краљем у њему! Београд је мученички и херојски град. Он је хиљадама година преживљавао своју јуначку и крваву трагедију. Гоњен освајачима целога света од Хуна до модерних Татара, паљен, рушен и робљен, он никада није осетио овакав бол и никада туга својом тучном тишином није јаче притисла његову душу него у овоме часу трагичне смрти његовог љубљеног Краља... У душама Београђана васкрсавају светле и мрачне визије прошлости, визије националног бола и триумфа; грађани његови сећају се агоније Београда, када је баш 9 октобра 1915 године њихов бели град умирао под најездом освајача: ...Београд је душа нашег народа, ехо његових патњи, јерихонска труба његових надања... И зацвилела је пре 19 година родна груда, окована усијаним обручима непријатељског ига. Над поробљеном отаџбином заплакало се тужно небо. Села су спаљивана, народ убијан и вешан, епидемије, удружене са варварством завојевача, косиле су своју крваву жетву... А наша најбоља деца својом крвљу залише и својим костима посејаше њиву освете. Душе се предадоше очају. Само наш Краљ, тада као Престолонаследник и главни командант војске, није губио веру. Јунак са Цера био је јунак и у арбанским кршевима. Једна надчовечанска воља, једна надземаљска снага духа и тела, једна светитељска љубав према своме народу и његовим националним идеалима победила је све. Ускоро су васкрсли јунаци са Вида повели у победоносне битке своје живе другове. Њихове крваве униформе лепршале су се у визији победника као убојни стегови и под њима су јунаци, вођени својим херојским Краљевићем Александром — јурили из победе у победу... Земља је била ослобођена. И Београд са њом. Али свуда је владао пустош, свуда јад! Са свију страна кезила се неман глади! Села су била опљачкана, вароши замрле, привреда уништена. У мраку и рушевинама, Београд је личио на другу Месину, попаљен, смрвљен, опљачкан. Али наш Велики Краљ ни тада није клонуо. Осетио је боље и јаче него ико други да сада треба повести један други рат, много тежи, много дужи и много мучнији —- рат за културни и економски васкрс Југословенског иародп. И Ои гп је повео, водио и победио!