Opštinske novine

Стр, 350

ВЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Љубљани") под високим млечнастим небом или иза неких кинески тананих, као млада маховина зелених гирланда пролетњег грања, дрвећа — и Гојимир Кос са својим широко и пастозно маланим, као станиол блештавим „Рибама" и оним крупним, сочним црвенкастим и зелениасто-жутим „Грожђем"; Зора Петровић која је у топлом, зналачки сажетом црвенкастобраун тонаАитету насликала један одличан женски „Акт" и изразити „Портре г-ђе. Л. К."; Иво Шеремет који је у оним својим росно свежим „Храстовима" и „Борачком Језеру" дао такође сјајне примере продубљеног, профињеног тонског сликања — и Никола Бешевић чије нешто сирове, али живе и свеже боје делују угодно на платну („Далматински мотив", „Лето") као и у акварелима (Мотиви из Дубровника, Млина И др.).

Мил. Узелац: Портре

Марино Тартаља још је увек у зналачким и пренатегнутим тонским екепериментима и спекулацијама чији циљ и решење остају невидљиви. У његовом „Вештачком цвећу" има много знања, много рафинерије, много мучне студије — па ипак, то је једна промашена слика, можда и промашено ремекдело (оптимисте и пријатељи ставиће ту акцент, свакако, на „ремекдело", песимисте и поротници на „промашено"). У једном аналогном, иако, наравно, много мање момпликованом теснацу налази се и Иван Радовић: и он се још бори, ломи око тонског сажимања, око тонске реализације свога колорита који се стално као расплинује у некој немирној, млитавој, помало и сладуњавој иризацији, ма да је очигледно инспирисан масивном палетом Коњовића. У његовој „Композицији" има, крај

свега тога и солидних еликарских квалитета. Код Петра Лубарде опажа се овај пут такође извесно клонуће: уместо оног његовог широког, пастозног и снажног колорита мојим је на својој лањској колективној изложби скренуо био на себе општу пажњу, неки уситњени, ситничарски потези плесњиво-сиве и зеленкасте боје, а општа концепција слике такође му је нешто конвенциовална и сувопарна („Залив Будве" и „Вуко"). Богате, меке и можда мало преслатке мртве природе (разно воће) Драгутина Митриновића, еветли и чисти пејзажи Вилка Гецана („У Цриквеници", „Цеста"), топле и флуидне композиције Винка Грдана („Одмарање", „Праље") и пастозни, зелено-жути р1ејп а 1г Матије Јаме („Краве", „Предео са Бледа" „Ораси") одводе нае из оне тмуре атмосфере проблематичног тражења, кушања и оКлевања поново у живи сјај једног спонтаног, радосног колоризма. Тај колоризам је у сликама Драга Видмара („Алпински предео" и „Девојка"), деликатно, помало већ и графички, -стилизован, сведен на једну сасвим особену хармонију јасно плаве и смарагдно зелене боје, док у болећиво поетичном „Рентген Т. В. С." Станоја Јавзновића и у „Сени" Јована Зонића утанчан, етеризиран до једног као сан лаког и провидног руменила, односно бисерно сивог, голубије плавог и водено зеленог. У смелом и зналачком експресионизму Николе Граовца („Цвеће" и онај одлични „Личанин"), на против, исто као и у оним темперамснтно и са хумором стилизованим „Свирачима" Радмиле Милојковић боје су поново жаоке, жестоке и густе. Оне се мало разблажују код Косте Хакмана („Портре М. Петрова", „Цвеће и Воће", „Београд са земунске стране") — к)оји је, уосталом, овај пут финији у акварелу, — а долазе, уз пуно сачувану свежину и топлоту, до једне дубље тонске кОнсистенције у привлачној жанрској „Студији" Михаила Петрова, Фина тонска сажетост одликује и платна Леона Јунека („Аутопортре", „Коцке", „Вал де Грас") који у својим гвашовима, после, развија један живљи, цветно свежи колоризам (особито лепа „Булоњска шума"). Ту приличи споменути и Недељка Гвозденовића са његовим деликатно интонираним „Ентеријером" (светло плаво и окер) и Бору Еаруха са две мртве природе од рафинираног укуса. Велику сликарску културу и рафинерију показује најзад и Марко Челебоновић у свом монументалном таблоу „Група", у коме оживљују драгоцене реминисценције из Манеа и Бонара. У тонски третираном пејзажу истичу се: Ана Марикковић са свежом, модро засенченом визијом „У Алпима" и можда још финије изведеним, пенасто-белим и бледо ружичастим „Божурима"; Милица Лозанић са језгровито бојадисаном сликом „Са Калемегдана"; Лепосава Павловић са својим лепо уоченим и свеже, пастозно насликаним „Зимским пределом" и „Коњима"; Живојин Влајнић са једном нешгго тмуром и хладном „Старом београдском улицом" и веома фино, флуидно колорисаним „Дорћолом"; Јелисавета Петровић („Мот, џ из Београда") и Десанка Јовановић („Предео") са сродним предметима, у сродној дискретној изради; Нико Миљан са једном монументално схваћеном, снажно и топло бојадисаном „Луком у Дубровнику"; Михаило Вукотић са својим, у боји некако тмурим и празним „Пределима" и Ђоко Мазалић са једном романтичар-