Opštinske novine

Стр. 460

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

улицама шетају свиње, толико је данас супротан по асвалтираним: улицама и булеварима, високим и европски изграђеним зградама, по покрету таксија и аутомобила, да је питање да ли би се путник са овим Бедекером од 1904 године могао уопигге снаћи од станице до свога хотела. Уз четири палате, које су у оно доба биле једине, које је вредело видети, Краљевски Двор, Универзитет, Саборна црква и Кнежев споменик, додате су толике нове, да је упоређење апсолутно немогуће. Јер од негдашњцх 60 хи ; љада становника Београд данас има око 300 хиљада. Стари магазини, о којима Бедекер говори, и у којима су се продавале папуче и сстале потребе једног земљљорадничког народа, претворени су као у причи у велике и модерне трповине у којима сви предмети имају изглед луксуза н госпотства. Београдска пијаца има своју вредност и за којом изостаје атинска пијаца, вреди да се посети и да се констатује прогрес једног града. Ако по овоме судимо и одређујемо степен цивилизације, онда мора да се констатује да је југословенска престоница у погледу реда и чистоће на својим тржницама достигла такво савршенство да Атина далеко заостаје за њом. Београд, у коме се осећа и види престоница једне војнички савршено организоване државе, у исто време је и престоница земљорадничке државе. Сељаци из околине, дуж Саве и Дунава, доносе своје богате земљорадничке производе. То чини престоницу једним карактеристичним центром гемљорадничкз државе. Излозч са земљорадничким производима, као и са индустријским артиклима, претстављени су са много достојанства и укуса. Осим војничког и земљорадничког карактера, Београд има још један: карактер административног центра земље. Скоро све мале зграде које су некада претстављале потребе мале српске државе нестале су махом и претвориле се у велике и модерне палате, чија архитектонска форма носи печат средње-европски. Велики број ових зграда, поређаних на булеварима, претстављају извесну хармонију и украс града, Београд је град' који је имао ту срећу да се, пошто је порушен за време рата, изгради сав из нова,.„" Поставши један од економских центара Подунавља, Београд преко свога присганишта пушта на све стране саобраћајне линије, тако да га је француски новинар Жан Дение у одличном париском часопису Ле-з-анал (1_е5 Аппа1еб) назвао: „Београд, Српски Хавр". Дение поред осталога пише: „Доминирајући пространом разницом сгаре покрајине Војводине, са својим булеварима према Сави и Дунаву, и избаченом старом тврђавом која личи на кљун лађз, са грађевинама које пружају слику амфитеатра, са звонициМа и споменицима на којима се зау-

стављају погледи пролазника, Београд са својом белином има изглед: и држање владарке. Захваљујући своме положају на ,ушћу Саве у Дунав, недалеко од ушћа Мораве његова је будућност величанствено осигурана. Турска калдрма на коју наилазите у извесним старим уличиацма идући према пристаништу, само су остатак прошлости, јер Београд који је за време рата био упола разрушен сада је потпуно нова варош, модерна, добро изграђена, са широким улицама и зградама без претераности, све до нове скупштинске палате, чије куполе доминирају хоризонтом града. У току последњих десет година Београд је потпуно изменио изглед, и онога који га је видео крајем светског рата данас мора да задиви ово успело^ дело, одајући признање градитељима што је и код великих државних и јавних грађевина избегнута она уобичајена гломазност, својствена нео-германском стилу. . I Од седамдесет хиљада становника 1914 године, Београд је данас прешао двестотине педесет хиљада, а проширењем града и присаједињењем Земуна и Панчева, он ће имати најмање три стотине хиљада становника. Овај развитак — доделивши специјалну улогу престоници нове Краљевине, много взће од негдашње Краљевине Србије, која је гто своке географском поло кају постала економски центар Подунавља, иар екселанс, много јачи него што су Беч и Будијмпешта — приморава државу, и Општину да чине велике жртве у циљу појачања капацитета пристаништа и побољшања водених и сувоземних путова престонице са осталим деловима државе, укратко, да обезбеде Београду његов национални задатак: да буде капија Истока и Запада, додирна тачка цивилизација које су се дуго раз:глазиле не осећајући потребу да се сретну на заједничком делу солидарности и мира." Л' де Феран, пише о Београду у фр|а,нцуском листу Л ексирес ди миди (1/ЕхргебЗ сИ МЈсИ) у августу 1933 године и нарочцто је изненађен наглим модернизовањем југословенске престонице, па каже: ,,3а једну земљу, као и за индивидуу, важи исти принцип: ако сте упознали главу онда је већ упола познајете. Потрудимо се, дакле, да упознамо Београд. Поред изградње Гдиње у Пољској, која је од пусте обале за цигло пет година створила диван град и пристаниште, престоница Југославије претставља један од највећих феномена послератне историје уопште. Они који су Београд упознали пре великог ратног потреса, могу вам рећи да се он састојао у оно доба из једне улице покривенз ужасним неравним камењем, дуж којз су сз ређале безбројне ниске кућице, испресецане лево и десно уличицама, Три зграде једино су кзариле ову чудну монотонију: Саборна црква са