Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 29

прикупљају позитивно знање о стању наше деце и о најбољим методама њихове заштите. И то: методама правним, финансијским, организаторним, здравственим и васпитним. Целокупно наше законодавство, организација наше привреде и сва наша национална политика нигда и никада не би смели пустити из вида: да је срећна будућност народа њихов главни циљ, а будућност народа да су деца. Самом својом егзистенцијом, генерација која је данас у пуном напону својих снага ништа не значи за будућност народа. Она ту будућност гради тек својим радом. А градиће је само на тај начин: да све своје напоре, на свима пољима материјалне и духовне културе, на свима пољима званичне и приватне органи-* заторске делатности, усредсреди у добробит генерација које су у колевкама и које дораштају. Срећа народа у садашњости је само средство. Прави је циљ даље и више. Права срећа народа је његов подмладак.

Деца у колонији: забављање на чистом ваздуху

Породица којој деца пропадају угаси се, Народ коме деца пропадају заостаје за другим народима. Заостаје бројно или заостаје културно. Ко заостаје — губи утакмицу. Народ који заостаје губи борбу за борбом, на ратишту, у привреди, на културном пољу. И утапа се у друге народе. Наш народ је научио да побеђује. Нзегова интелигенција треба да га води до победа и на мегдану новог доба: у биолошкој утакмици нација. На томе ратишту новога доба потребно је за победу добро познавање терена и добро познавање ефикасних метода ратовања. Наши конгреси за заштиту деце имаће задатак да са свију страна осветле и проуче проблем нашег народног подмлатка и његове заштите. Проблем је огроман и разгранат. Ове године, на нашем првом конгресу за дечју заштиту, била су два питања расправљана. Ја желим, да по првом питању кажем још неколико речи, уколико се оно односи на о^ојчад и малу децу.

У последњим деценијама могли смо опазити код неких народа покушаје да се, упоредо са економском колективизацијом, и одгој деце што више колективизује. Разнородне тенденције су водиле народе при таквим покушајима. У погледу одгоја одој^ади и мале деце, народи се опет враћају породици. Ма да има и родитеља, који од природе нису обдарени способношћу да подижу и васпитавају своју децу, ипак људско друштво до данас није још могло да створи за мало дете бољу васпитну средину од породице. За децу која су остала без породичне заштите стварана су у градовима находишта, чувалишта, колевке, домови. Поред многих позитивних, те установе су давале и много негативних резултата. Модерни домови за одојчад заиста су у стању, да оптимално, у највишој мери, сачувају здравље и живот својих штићеника. Али имају и једну велиху ману: да су много скупи. Сувише су скупи, а да би се могли узимати као једини идеални облик јавне заштите напуштене одојчади. Домску заштиту морамо резервисати само за младу, слабуњаву и болешљиву одојчад. Главна незгода домова за малу децу, која су већ проходала, није само у томе .што су и они скупи, него је још више у овоме: деца дораштају у дому, далеко од стварног живота и далеко од природе. И најбоља васпитачица и најбоља забавиља у дому не може пружити малој деци све оно што је њима, у томе стадијуму развијања, најпотребније. Дете у дому остаје страно животу, хоризонат му је скучен, речник оскудан, појмови ограничени; често оно чини утисак умно неразвијеног, имбецилног, па чак и готово идиотског детета. Тек ако се пресади у неку породицу, оно духовно оживи, развија се, упознаје се са свакодневним животом и природом, нормализује се. Али оштећења првих година никада се не могу надокнадити. Давнашњи је обичај, у многим крајевима света, да се деца без родитељског крова, дају на чување, за редовну награду, сиромашним женама. Због невеште неге и погрешне исхране, много те деце, нарочито одојчади, страда, умире. Французи су још пре више од пола века, чувеним Ресековим законом, поставили хранитељице под обавезан стручан надзор. Али тај надзор могао је постати и стварно ефикасан тек у новије време, када су Французи организовали своје „Сеи1;геб с!'е1еуа§е гига1е8" Ту се смештају старија одојчад и мала деца, код одабраних сеоских хранитељица, концетрисано, т.ј. у збијенијим насељима. Сељанкама се плаћа за чување, негу и васпитање њихових штићеника. У центру насеља, организује се мала дечја здравствена станица, са дечјим диспанзером. Задатак је те станице, да помоћу стручних дечјих заш-