Opštinske novine
16*
БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ
Стр. 311
међутим, оправданост те драматизације остаје, сасвим природно, ван дискусије, и оно горе назначено начелно естетичко питање отпада само по соби. Роман „Покошено под>е" од пок. Бр. Ћосића познат је великом делу наших читалаца; један роман из нашег доба и ваЈше средине, једна мрачна слика нашег друштва чија је вредност не толико у њеном објективном и анегдотском делу, колико у субјективном осећању писца, у његовом горком лиризму и треперећем револту противу социјалне неправде исто као и у епској, описној ширини шеговог излапања. Све те врлине, међутим, везане толимо присно за облик и атмосферу романа, дају се само врло тешко и врло делимично пренети у ужи оквир и оштрију светлост драме. Г-ца М. Димић морала је стога у својој, уосталом, сценеки, сасвим умешној драматизацији да се држи, пре свега, објективнога и анегдотскога, заоштравајући, потенцирајући, сходно, драмске моменте и ситуације. Наравно да је на тај начин пропало много од специјалне боје, атмосфере и перспективе оригинала и да је цела ствар постала, некако, сивља, тврђа и конвенционалнија. Драма „Силе", онаква каква јесте, прикључује се, стварно, по целом свом духу и стилу, оним данас већ прилично бројним комадима „из београдског живота" који се од неколико година на овамр појављују стално и чији мотиви, типови, ситуације и сукоби почињу сада већ, полако, и да ое понављају и шаблонизирају. Враћа се увек поново, уз незнатне варијације, онај мање или више разбојнички велики финансијер, спекулант или и политичар (обично све то у једном лицу) са својим достојним „пријатељима", помагачима и пришипетљама, са својом накинђуреном, арогантном и блесавом женом, својом исто таквом или још гором „модерном" ћерком и још много горим сином развратником и дегенериком који, сви скупа, изводе свој криминални <5ес; — затим она убога, али поштена малограђанска породица, онај од претераног, а бесплодног рада, неокончане бриге и невоље већ готово сатрти отац или — још боље! — она јадна мајка удовица са анђеоски безазленом, чистом јединицом ћерком коју онда онај дегенерисани, перверзни богаташки син има да „упропасти" и отера у самоубиство — евентуално и уз потпору свога зверског оца и неког зликовачког бирократског механизма —; и, најзад онај идеални — али, већином, на жалост и прилично иреални — поштењак који претставља здрави народски морал, иоји се жарко и благородно ишчуђава, зграњава, револтира пред толиком инфамијом, који дува узбуну и зоди трагичну борбу противу отмених ниткова и, наравно, . подлеже, на крају, у тој борби, али не пре но нгго је испалио противу душмана цео један низ мање или више нових и дубоких, али увек ефектних инвектива, а понекад, у последњој сцени, и неколико аутентичних револверских метака — чиме је онда успех комада коначно обезбеђен. Свега тога има, помало, и у „Силама"; иако, треба свакако нагласити, то не долази толико — или барем не долази у тој драстичној и стереотипизираној форми — из „Покошеног поља", колико од светлости рампе и од неизбежног аутоматског дејства једне извесне утврђене драмске тезсиике и позоришне моде.
Уосталом, и крај таквих реДукција и скематизација, опажа се у комаду, местимице, још јасно и непосредно, првобитна замисао, идеја, визија пок. Ћосића. Понеки момент, тип или и цела слика одишу свежим индивидуалним животом. Ту је, нарочито, она мајсторски приказана редакција „Штампе" са оним толико живо датим, такорећи флагрантно ухваћеним типовима разних новинара (онај Бурмаз!); — то није клише, то је доживљај, живот. Претстава „Силе" била је:, у својој целини, складна. Редитељ, г. Ј. Кулунџић дао јој је један жив, хитар, можда чак и нешто задихан темпо. Глумци су играли са вољом и љубављу своје не увек захвалне улоге. Г. Никачевић унео је у идеалисану, замало да не апстрактну фигуру новинара Бајкића топле човечанске вибрације и узбудљивог мужевног револта, док је г. Живановић са изванредном психолошком проницљивошћу, дрским хумором и погођеном хохштапљерском елеганцијом оживео покварењака Бурмаза. Г. Новаковић снабдео је погруженог старог новинара-интелектуалца Дреновца племенитим акцентима истините духовности и туге. Исто су тако и г. г. Раденковић, Дрнић, Антонијевић, П. Петровић, М. Милошевић и остали Дали у својим ролама креације од карактера и рељефа. У женским улогама које у овом вомаду нису толико видне истакле су ое ипак, најпохвалније, г-ђе Арсеновић, Е. Микулић, Поповић и г-це Урбан и Текић. „МАРКИЗ ПРИОЛА" ОД АНРИ ЛАВДАНА. - ДВАДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИ ЈУБИЛЕЈ ВЛ. ДРАГУТИНОВИЋА Г. Владета Драгутиновић, драмски првак и редитељ нашег Нар. Позорипгта напунио је ових дана двадесет и пет година свога плодног и успехом овенчаног уметничког рада. Та по нашег омиљеног уметника исто као и целу нашу глуму знаменита годишњица свечано је прослављена 11 о. м. у Нар. Позоришту. Одличја Легије части и Св. Саве (IV ст.), венци, прегршти свежег пролетњег цвећа и разни други дарови, усрдни поздравни говори и једна многобројна, отмена и одушевљена публиКа дали су сходни сјајни украс и оквир том симпатичном јубиларном вечеру. Игран је том приликом, по жељи самога слављеника, „Маркиз Приола" од А. Лавдана. Тај некада чувени и омиљени репертоареки комад Француске комедије (велики, недавно преминули Лебаржи дао ■је у |њему једну од својих најсјајнијих креација) данас, наравно, не може више да делује онакО живо и непосредно мао у доба своје прве појаве. Готово четири деценије — и то још какве! — што су од онда проље 1 теле засуле су га полако, али неумитно, једним приличним слојем праха, кроз који већ само слабо продире његов неиадашњи блесак, а све јаче, упадљивије стрче његове мане и наивности. Један салонски, „друштвени" и психолошки комад, мање-више, у смислу Диме сина; један комад чији је главни предмет и проблем: љубав (данас бисмо прецизније рекли: еротика), однос човека према жени и љубавни морал — и у коме се онај чувени духовити и сентенциозни дијалог, у критичним, „драмским" моментима, развезује, често, у неку сентименталну и високопарну декламацију.