Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 315

КЊИГА О ПАТЊЛМА ЗЕМУНЈЦА ЗА ВРЕМЕ СВЕТСКОГ РАТА И рат, иако је најбруталнија и најкрвавија стварност, није без извесних парадокса. Парадокс је, на пример, чињеница да се многи војни обвезници са пушкама у рукама боре за циљеве своје отаџбине и стога су у положају да сваког тренутка изгубе своје животе, а у то исто време војни и жандармеријски одреди те исте отаџбине на свакојаке начине, а без икаквог стварног разлога, муче чланове њихових породица: њихове очеве, матере, жене, децу, браћу и сестре бацају у затворе, интернирају у далеке, туђе јкрајеве, да их пре или после погаосе глад, зима и болести, мрцваре, сакате и убијају, њихове животне намирнице, покућанство и стоку уништавају и развлаче, а куће и остале зграде руше и пале. И наш народ у бившој аустро-угарској монархији, нарочито добар његов део у Срему и Босни и Херцеговини, осетио је такву „велику љубав", коју су гајили према њему органи његове „драге" отаџбине, у првом реду маџарска војска и жандармерија, за време минулог светског рата. Истина, отада су многи јауци умукли, многе раде залечене, многи покојници већ заборављени, а меето попаљених кућа и села подигнута нова. Али у сећању преосталих живих остале су језиве слике као сведочанства дивљ!аштва оних који се и данас претстављају као цивилизован и културан народ. Само, време чини своје, и један по један очевидац тих грозота изумире, тако да их је из године у годину све мање. А за ових 17 година живота у заједничкој држави тако мало је учињено да се забележе и спасу од заборава подаци о тим грозотама. Изгледа да ни једна наша установа није нашла за потребно да се прихвати тога посла. Оно што је досад учишено у том правцу, нешто у Србији и Босни и Херцеговини, резултат је рада родољубивих и добронамерних појединаца. Међутим, рад појединаца, ма колико предузимљивих и вредних, у еемогућности је да обухвати слику свих патњи целокупног нашег народа за време минулог светског рата. За такав огроман посао мале су снаге и средства појединог човева. Такав посао тражи много људских умних снага и много материјалних средстава. Иоа ј к док га не предузме која позвана установл или :више њих заједно, не преостаје ништа друго но да поједини родољубиви грађани и даље отржу од заборава оно што се у њиховом крају може отргнуги. Стога су нам добро дошли и делимични подаци г. Тоше Искруљева о патњама сремског становништва нарочито у почетку светског рата. Г. Искруљев је обишао села Јужног Срема 1932 године, од очевидаца, рођака и суседа мучених и поубијаних грађана покупио потребне податие, средио их и недавно издао у свом великом делу „Распеће српског народа у Срему 1914 и Маџари". Иако заморена двама балканским ратовима и албанском буном, мала Краљевина Србија ипак је у почетку светског рата мушки одолевала упадима аустро-маџарских свежих и добро опремљених корпуса, јуначки их тукла, у масама заробљавала а остатке снажно бацала преко Саве и Дрине. Али њени савезници тражили су од ње још већих напора и још више жртава. Да би олакшала положај руске војске у Гали-

цији и створила забуну и запрепашћење код народа аустро-угарске монархије, Србија је, на захтев генералисимуса руске војске великог Кнеза Николаја Николајевића, морала предузети прелаз у Срем. Са још неопорављеним и слабо опремљеним одредима она је то и учинила и за време од 6 до 14 оептембра 1914 године заузела територије 40 општина у Јужном Срему. Било је природно да је сремско махом српско становништво радосно дочекало своју браћу и видно пог казало своју љубав и оданост према ослрбодиоцима. Али када се српска војска морала повући преко Саве пред надмоћним непријатељем, разбеснели маџарски војници и жандарми, не могући се осветити наоружаној српској војсци због њеног прелаза преко „неприкосновене границе св. Стевана", испољили су сву своју „храброст" и „витештво" на мирном и голорУмом сремском становништву, чија је једина кривица била у томе, што су од вајкада били Срби православне вере као и народ у Краљевини Србији. У овај мах и на овом месту нећемо ое дотицати низа мучења патриотског сеоског становништва сремског, него ћемо читаоцима скренути пажњу само на податке г. Искруљева о мучењима и патњама наших суграђана Земунаца. Чим је објављен рат, за земунске Србе вастали су тешки дани. Почела су хапшења свакодневно и у масама. Око 200 Срба свих занимања убрзо је било ухапшено, затворено и потом заоебним возом одвучено у интернацију у Ђенђзш и друга маџарска места. А међу онима који нису били одвучени у интернацију многи су били ухапшени и држани као таоци, да својим главама јемче за мир и ред у граду. Када је српска војска 10 оептембра 1914 ушла у Земун, српско становништво дочекало ју је одушевљено, са сузама радосницама, са песмом и звуцима звона оа свих цркава, обасипајући војнике цвЉем, пешкирима и платном и искитивши војнике заставама и ћилимима. Али кад се она већ после пет дана морала повући, са њом је прешло у Београд и око хиљаду Земунаца Срба, оставивши све своје имање на милост и немилост острвљеној маџарскч ј солдатески. Вративши ое у Земун, маџарски војници прво су стрељали деоетине грађана без обзира ва пол, доба старости и занимање, потом уз шибање, кундачење и најпростије погрде интернирали све српско становништво махом у Мославину, где је остало до 1916 године и где је њих преко 400 помрло од глади, зиме и болеоти. А када су се преостали полуживи вратили кућама, нашли су голе зидове и празве просторије. Све драгоцености и ствари покрали су и развукли они исти војници, који су били одређени да чувају њихове куће и имовину. Потом су аустро-маџарске власти тражиле избегле Земунце по целој окупираној Србији и сваког пронађеног и ухапшеног изводили на оптуженичку клупу. Тако је било подигнуто 783 тужбе против земунских Срба због велеиздаје. И мушиарци и женскиње, и старци и малолетници, из свих друштвених редова, били су осуђени на десетине година тешке тамнице и мучени у њој глађу и зимом, тако да многи нису дочекали светле часове народног ослобођења и уједињења.