Opštinske novine
Стр, 210
БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ
довима, по коме тужба није допуштена у стварима у којима су и уколико су управне власти позитивним правом овлашћене да доносе решење на основу слободне оцене. Друкчије речено, да би Др.жавни савет могао ценити своју надлежност, мора се претходно утврдити да ли је то случај из § 130 3. о. који је изузет из случајева предвиђених у општим прописима Чл. 15, 17, -ст. 2 и 18 Зак. о Држ. савету и управним судовима, по којима је појединцу дато право тужбе Д. савету противу сваког министарског решења у административним споровима. Јер, ако је то случај из § 130 Закона о општинама, нема места тужби Државном савету... У овом случају, међутим, ни у оспореном решењу, нити пак у решењу бана није уопште наведено ниједно решење, нити иједна изјава тужиочева као претседника општине, која је била задржана од извршења или која је уопште била учињена, а коју је надзорна власт ценила и због којих је донела решење о разрешењу тужиочевом од дужности претседника општине, нити је уопште дато образложење, што се морало учинити... по изричном наређењу §§ 107—109 и 123 Закона о општем управном поступку. Због тога нема законске подлоге за оцену да ли је овде случај 1 који је изузет од случајева предвиђених у члану 1, 17 и 18 Закона о Државном савету и управним судовима, односно да ли је у овом случају његова надлежност искључена, или се ради о прекорачењу законом дане власти управној власти. Из тога следује да у поступку који је претходио нису утврђене битне чињенице, т.ј. није утврђено да постоји какво решење или изјава тужиочева као претседника општине од чега зависи и правилност оспореног решења, и да се при доношењу оспореног решења, а пре употребе свога права слободне оцене из § 130 3. о. није водило рачуна о формама поступка, па се и оспорено решење као такво, на основу Чл. 26 Зак. о Државном савету и управним судовима, морало одмах поништити као противно закону". Ми овде нећемо улазити у критику излагања разлога пресуде, која би могла бити знатно одређенија. Оно што из тога несумњиво излази
јесте факат, да надзорна власт (бан, Министар унутрашњих послова) не може изрећи разрешење с (позивом на § 130 3. о-. и § 139 3. г. о., ако општински орган у томе својству није дао неку изјаву, која би била штетна по важне опште државне интересе, односно ако није дао никакву изјаву. У таквом случају постоји несумњиво прекорачење законом дате власти, јер се разрешење може изрећи само ако таква изјава постоји. Појединцу, према коме је управна власт прекорачила законом јој дато овлашћење и разрешила га без икакве изјаве, повређено је право, које му је дато Законом о општинама да врши функције општинског органа до истека његовог мандата или док му он не престане на основу у закону изречно прописаних услова. Ако управна власт мимо тих услова предузме разрешење, наступа повреда права појединца актом управне власти и такав акт подлежи оцени управног суда без обзира што се управна власт позива на један пропис, који искључује управно-судску заштиту. Од тога искључена је само оцена штетности изјаве општинског органа по важне опште државне интересе, али не и да ли је изјава уопште дата, која је услов за примену § 130 Закона о општинама. Ипак, што је овде најважније и што нарочито мора да се нагласи јесте контрола Државног савета, која се појављује и над оваквим актима. Разрешење општинских органа не може се предузимати с позивом на § 130 3. о. и § 139 3. г. о. из каквих других разлога, већ само због изјава о којима је реч у тим прописима. Ако управно-судској контроли не подлежи оцена изјаве и њене штетности по важне опште државне интересе, подлежи сам акт о разре|шењу, ако је он донет без икакве; изјаве. Знајући за овакво посматрање Државног савета управна власт ће се убудуће уздржати од разрешења општинских органа ради других мотива, а не оних који су у закону изречно наведени. Јер не треба за(боравити да је и мера надзора из ових прописа (§ 130 3. о. и 139 3. г. о.) установљена само у циљу складне сарадње на пословима државне управе између државне и самоуправне власти и да се та мера у томе циљу једино сме и употребити.