Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 361

успеха у раду других установа. Тако се дошло на идеју антитуберкулозних диспансера којима је дужност да буду у директном додиру са болесницима, да их проналазе, да их саветују где и како да се лече, да се ст:арају о њиховом лечењу док нису у установама за лечење, да се старају о њиховој околини и заштити те околине, нарочито деце. Укаатко диспансери су имали да сузбијају туберкулозу на лицу места, појединачно онде где се јави, издвајањем болесника, лечењем, заштитом околине, асанацијом и иоучавањем. Идеја није била нова, али је требало доста времена док се овим установама поклонила сва пажња коју су заслуживале. Многима се у почетку овај посао чинио сувише тежак, неизводљив и са малим изгледом на успех. Два човека кзја су човечанство највише задужили у ноглзду туоеркулозе, Кох и Калмет, још одавно су увлдели прави значај диспансера, Они су антитуберкулозни диспансер сматрали као најзгодније и најмоћније оруђе у антитуберкулозној борби и нису се преварили. Данас у државама у којима се највише смаљила смртност од туберкулозе постоји највећи број антитуберкулозних диспансера (у Немачкој их има 1.700). Нзихова акција сваким даном добија све већи значај и у склону мера против туберкулозе које се последњих година предузимају заузимају једно од првих места.

Чекаоница у привемљу Диспансера

споразума шта је са болесником урађено и шта треба даље чинити, болесник ће често лутати остављен сам себи да се довија како да се лечи и како да себи и својима осигура егзмстенцију. Многи болесници не схватају прави значај савета које су добили при подаску из санаторијума или га тумаче онако како њима лично највише годи према томе да ли им! је приј;атно (или лако) да тај савет послушају. Или покушавају да на свој начин те савете сугерирају својој околини, шта више и новом лекару коме се за помоћ обраћају. Често пута болесник при изласку из болнице или санаторијума добија упутства о накнадном лечељу али услед материјалне оскудице и не помишља да се даље лечи. Све би то друкчије изгледало када би болесник директно прелазио из једне установе у другу т.ј. када би болесник из санаторијума био упућен директно диспансеру са извештајем о постигнутом резултату лечеи предлогом за даље старање. Такве болеснике имао би диспансер да прикупи, да их држи у евиденцији, да их лечи и помаже док не оздраве и буду поновз способни за рад. И обратно, диспансзр би оне којима је то потребно упућивао директно у болницу или санаторијум, износећи потребу таквог лечеља или изолације. На тај, начин ни болесник ни његоза околина нз би остали ниједног момента без лекарског надзора и помоћи, лзчење би било једнообразно, ма да на ра~ним местима, у разним установама и код разних лекара. Болесник не би остајао ни јздног момента у недоумици шта да ради и комз да се обрати, не би лутао нити подлегао лаичким 1 утицајима са; стране, његова воља да оздрави била би стално одржавана, укратко био би кроз цео ток болести вођен сигурним и правим путем ка оздрављењу. Полазећи од оваквих погледа на рад диспансера ја сам почетком 1933 године, ускоро по отварању градског антитуберкулозног диспансера, покушао да остзарим сарадњу са установама за лечење туберкулозе, у Београду на прзом месту, а затим и са осталим установама у држави. Постигнут је споразум о сарадњи прз свега са свима општинским, реонским лзкарима и свима амбулантама у томе да све незбринуте, сиромашне туберкулозне болеснике упућују диспансеру на даље старање. Са градским уредом за заштиту матера и деце постигнут (је споразум о изоловању деце туберкулозних родитеља а са одељењем за грудне болести и одељењем за грудну хирургију постигнут је споразум о пријему На лечење свих болесника које диспансер упути. Затим постигнут је споразум и са дечјом универзитетском клиником у погледу вакцинације Калмет-Гереновом Вакцином новорођзне деце туберкулозних родитеља. На тај начин диспансер се окружио читавим низом установа које су захваљујући љу-

Али у погледу успеха у тој борби сам број устаноза за сузбијање туберкулозе нема толико значаја колико њихова међусобна духовна повезаност и координација напора које свака од њих улаже. Та координација треба да буде планска, стална, утврђена, са јасно одређеним циљем, а не позремена и случајна. Туберкулоза је дуготрајна болест и у току лечења болесник често пролази кроз неколико разних установа, амбуланата, болница, санаторијума, често мења и место боравка, и ако између тих установа нема сталног обавештавања и споразумног лечења сваког појединачног случаја туберкулозе, ако нема обавештавања и