Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 363

цијом успело се дакле да се лечење ових болесника успешно приведе крају и да се ти људи оспособе за рад и врате прјивреди. Без овакве сарадње лечење би остало на пола пута, раниј|е постигнут резултат вероватно би био поколебан и не би се дошло до крајњег резултата. Остали болесници су долазили само повремено на преглед ради контроле, јер су! иначе били упослени и друга помоћ диспансера није им ни била потребна. Из лечилишта радничког осигурања, нарочито Кленовника и Брестовца, било директно било преко Станице за социјално старање туберкулозних који напуштају санаторијуме, чије је седиште у Загребу, јављено је у 1933 години за 17 болесника, у 1934 г. за 57 болесника, у 1935 г. за 72 болесника. Укупно до сада: 186 болесника. Свима овим лицима била је потребна даља помоћ у лечењу и хигијенско-профилатични надзор, јер су били без икаквих сретстава по изласку из лечилишта. Све ове болеснике по доласку у Београд посетиле су сестре-походиље диспансера и упутиле их где да се даље лече, постарале су се за изоловање њихове деце у обданишта и колоније Градског урзда за

Степенице за једну од тераса у Диспансеру

заштиту матера и деце или достављале предлоге за материјалну помоћ онима којима је то било најпотребније.

Тако исто ове сестре-походиље обилазиле су и све остале сиромашне туберкулозне који су долазили из санаторијума Голник а остали без сретстава за даље лечење. На тај начин лечење сиромашних туберкулозних, оних најсиромашнијих, који су често без икаквих сретстава, могло је да се изведе до краја, без прекида, било да су примали законске потпоре од осигурања или да су остали без тих потпора. Интервенција диспансера се јављала увек 1 онда када су ти људи остајали сами да се довијају како ће се лечити. Диспансер их је прихватао онда када су осталји без лекарске помоћи, лечио их и помагао према својим материјалним могућностима све дотле док се нису толико опоравили да су могли самостално зарађивати. Акција диспансера, то треба нагласити, није била случајна, пролазна, остављена иницијативи самих болесника да се њоме користе или не ,него је била унапред по плану предвиђена и уперена, по моме мишљењу, онамо где је била најјпотребнија, јер се у сиромашним пренасељеним становима туберкулозна зараза најлакше шири. Неоспорно је да се код нас последњих година почело много више говорити о потреби сузбијања туберкулозе. Чине се врло енергични напори да се мзродавни фактори и најшира јавност што више заинтересују за овај проблем, па је том приликом констатовано да поједине установе и друштва улажу стварно велике напоре скопчане често и са великим материјалним жртвама, али да често, то се мора признати, није постигнут онај успех који се очекивао и који би одговарао учињеним напорима и материјалним жртвама. Сем тога недостаје још прилично уже идејне повезаности и јаче коордикације у раду. Многи драгоцени напори и успеси остали су пролазни само зато што су били усамљени, без везе са осталим установама, уместо да антитубзркулозна акција сваке установе, друштва или појединца долази као природна, унапред смишљена допуна потпора сличне акције учињене на другој страни. Антитуберкулозна борба мора се водити у тесној међусобној сарадњи, у тесном међусобном склопу тако да сваки напор, свака материјална жртва свака помоћ буде на своме месту и да не остане без резултата. Износећи ово неколико података о раду Градског антитуберкулозног диспансера хтео сам показати да такву међусобну сарадњу није тешко извести. Врло је вероватно да ће се по овом питању постићи кроз врло кратко време коначан споразум пошто ће на овогодишњем антитуберкулозном конгресу у Сарајеву једно од главних питања бити: како треба код нас организовати сузбијање туберкулозе. ће се).