Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 691

пошто Београд као престоница репрезентује све Југословене из чега проистиче и дужност ових да је подижу, као што смо то предложили у својој недавно објављеној књизи (Комуналне финансије Београда — 1936), мањак од 150 мил. динара осталих градова имао би се покрити једним новоустановљеним порезом, који би био таквог карактера да би погађао само економски јаче слојеве грађана, ако држава не би могла наћи еквиваленат за кућарину или један њен део, који би уступила градским општинама. Осим тога, могло би доћм у обзир прогресиван прирез, порез на пораст вредности имања, који се јавља као последица спровођења општинских радова и евентуално неки други порез. Нисмо за комбинацију са неким фондовима или субвенцијама које би делила држава, баш с обзиром на зависност од државе која би у том случају неминовно морала настати за општинску самоуправу. Типичан случај такве зависности имамо баш у Енглеској, — тој земљи самоуправа, где једна трећина укупних извора прихода свих самоуправних тела пада на субвенције, коју држава даје самоуправама, и посредством које држава, врло често намеће самоуправама своју вољу. Стога, дакле, држимо, да би градске општине требале да остану код својих сопствених извора прихода, само с том разликом што би се од посредних пореза, који постају све осетљивији, и све више и више изазивају незадовољство, постепено прелазило на непосредне порезе са прогресивним стопама. Јер поред тога што ће на овај начин ефекат од напуштених трошарина, који чине главну грану непопуларнмх посредних пореза, бити потпуно обе^беђен, огромна већина грађана биће задовољена и њихови редови биће појачани присталицама реда и поретка, који се најлакше и у првом реду одржава обезбеђеним минимумом егзистенције, а он је до сада бар, увек био угрожаван порезом, која се назива трошарином. При том, било би врло умесно, ако би закон регулисао тачан однос који мора бити између посредних и непосредних пореза, које градске општине убирајју, у ком се случају не би могло десити, да трошарина, искоришћују до максимума. Одредбе финансијског дела данашњег закона о градским општинама, заиста су такве природе да би их требало кориговати, и с обзиром на растерећење Министарства финансија и с обзиром на већи еластицитет, који је неопходан у финансијском пословању градских општина. Али исто тако сматрамо, с обзиром на данашње стварне политичке и економске прилике, које владају, да не може бити ни 1овора о некој потпуној финансијској независности градских општина поготово нг о нском њиховом финанснјском суверенитету, као и преношењу финансијског надзора на министра унутрашњих послова, како је у том смислу пао предлог у анкети, (о изменама закона о

градским општинама) коју је повела Канцеларија Савеза градова. Пуну финансијску независност не уживају ни енглеске општинске самоуправе — то треба подвући кад се овакви предлози чине, — и ако то на први поглед тако не изгледа, јер је Енглеска држава, као што смо то напред поменули, путем субвенције, коју даје самоуправама а која износи читаву трећину свих извора самоуправних прихода, што има великог значај.а у стању да увек натури своју вољу, а што и врло често чини. Јасно је да за Министра финансија, који води целокупну финансијску политику у држави, не може бити ирелевантно, како се води самоуправна финансијска политика, јер треба имати на уму, да на остварење државног буџета који износи, да кажемо округло, 10 милијарди динара, мора свакако имати утицаја сума од скоро 3 милијарде динара узетих од грађана, којом се морају покрити расходи самоуправних тела. С тога дакле, министар финансија мора бити обавештен и о политици која се води у самоуправним финансијама, па не само бити обавештен, већ евентуално и утицати на њу, кад то интереси државе неоспорно налажу. Разумљиво је, Министар унутрашњих послова не може у овом погледу заменити Министра финансија, пре свега за то, што не располаже са стручним органима за такав надзор, а затим што и сам није стручан. Није препоручљиво, баш у интересу општинске самоуправе, узимати за пример извесне државе, где је сав надзор над самоуправама сконцентрисан у руке Министра унутрашњих послова, као што је то, на пример, у Француској, јер наше општине свакако теже за ширим општинским саглоуправама него што су оне, које уживају француски грађани, поред све њихове изразито демократске владавине. Основаност финансијског надзора над самоуправама потврђују и многи правни писци, чије се мишљење односи баш на оно време када су економске и привредне прилике биле у далеко повољнијем положају, него што је то случај данас. Тако, на пример, Федор Никић (Локална управа Србије у XIX и XX веку" стр. 330) дефинишући самоуправу овако о (томе вели: „Теоријски самоуправа је децентралисана самостална управа локалних тела. Услови за самоуправу су: 1) наоод сам бира своје локалне органе, 2) пренесени послови, и ако и колико их има, свести на најужу меру, најидеалније би било да их уопште нема, као што је случај у Енглеској, 3) органима у доношењу и извршењу својих аката и одлука, правних и финансијских, нарочито у природном кругу послова, дати потпуну самосталност, 4) завести надзор правни, у којем државна власт има само да пази да се рад локалних органа креће у границама закона; политички надзор, оцену са гледишта целисходности, треба по могућству избећи сасвим, и у крајњем случају ако