Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 843

тет једне овакве пекарнице. Свакако да је диспаритет између цена пшенице и брашна и брашна и хлеба тако велики да се то не би смело даље трпети. Тај нездрав однос не ствара ништа доброг у нашем привредном животу, а међутим иде на уштрб наше земљорадње. Али да се вратимо на наше пекарнице! Просечни дневни производни капацитет једне пекаре старог типа је 390—350 кгр. хлеба. Ако један пекар заради и тетан динар од 1 кгр. хлеба т.ј. ако има 300—350.— дин. бруто зараде дневно, ипак он једва да може да се одржи, јер је режија рацње несра.чмерно велика према качацчтету производње. То наравно не даје право пекарима да тај терет пребацују на раднике и потрошаче и да се, због оваквих рађвих услова рада и производње, смеју на овај начин компезирати. Те рђаве околности и ти страшни услови под којима се данас врши производња хлеба само доказују да су односи у овој привредној грани нездоави и да се не могу и не смету даље одожавати. 1 ) Просечна потрошња хлеба од 300—350 кгр. дневно од једне пекаре, не даје маха да се уведу бољи услови рада и да се ова, тако рећи, најважиија грана произвоцње годигне на виши ступањ и да се модернизује. Треба узети у обзир и саме кућевласнике оних зграц,а у којима се пекаре налазе. Зар не постоји и њихова кривица за овакве услове у овој грани производње? Зар не постоји коивица и до саме Општине што толерира овакве пекарнице и "а ; е дозволе зазидање , нових"? Где ;е санит:т? Гдесу надзорне вдасти? Зашто се не пође новим путем и не Ночне са зидањем модеоних парних пекара мањег обима? Зашто се не нареде преправке и модернизовање постојећих пекара које се још даду ^преправити? И, најзад, зашто се постепено не затварату и не руше старе пекаре којима лека нема? Ове би требале да поделе судбину „Албаније". Овакве пекарнице могу да буду легло разних заразних болести. Нека се претпостави да пекари не воше никакве недозвољене радње при мешењу хлеба и нека се замисле и мајстори и њихови радници да су иначе врло чисти људи, па ипак се не може, у овим старим и дотра^алим зградама, бзз икаквих хигијенских инсталација, без вентилације, без купатила, без чистих модерних клозета, без довољно одељења и одаја за рад и спавање, да одржи чистоћа и да се у њима произведе чист хигијенски хлеб. Кад се данас тражи да све радионице, где се прерађује и израђује гвожђе, дрво, хартија и т. сл., морају бити чисте и светле, зашто да радионице где се производи хлеб не морају да буду такве, и ако се у

1 ) Кад смо са једним Јужно-Србијанцем о томе разговарали и изложили му рђаве прилике у томе занату он нам рече: „Па није само то! То ми личи на ону камилу коју су питали зашто јој је врат крив, а она је одговорила: па шта ми је остало право",

њима производи најважнији артикал људске исхране. Слични односи, као сад код нас, морали су владати у Енглеској половином прошлога века, када је Доњи дом био приморан, да, и поред принципа слободне трговине, напусти гледиште немешања државе у приватне послове (1а188ег {агге, 1а188ег раззег), Створен је један Комитет о фалсификовању животних намирница (1855—1856 год.), и кад је овај утврдио страховите ствари донет је о томе специјалан закон (1860 год.). У години 1863 стављене су пекарнице под непосредан надзор стручних привредних инспектора. Слично је поступљено доцније и у другим европским државама док се није дошло до санације односа у овој привредној грани. Две су битне ствари које се могу код ових старнх пекарница утврдити: а) бездушна експлоатација радника, која не преза ни од експлоатације чланова породице самога мајстора и б) крајња нечистоћа која у њима влада са страшним условима под којима се хлеб производи. С тога сматрамо да се одмах мора обоатити највећа пажња иа производњу хлеба. Неби се смело даље толерирати овакве прилике у пекарској производњи, јер доводимо у ћитање живот и здравље становника услед рђавих санитарних прилика у радионицама и страшних хигијенских услова под којима радници раде. Рад радника под оваквим околностима има за обичну последицу огрубелост, прерану старост и рану смрт. Тиме се дегенерише не само садашње покољење пекарских. радника, већ и њиховог подмлатка. Дегенерисани организми родитеља могу дати само умно, физички и морално дегенерисану децу. Сем тога овакви специјални услови под којима пекарски радници раде и живе, онемогућавају им заснивање брака, а онима који су их и засновали, онемогућава им породичан живот. Махом одвојени од својих породица они пренебрегавају своје дужности мужа и оца. Тиме се изазива код њихових пооодица морално падање, а код радника слаби дух заједнице и осећања правде и правичности. У њиховим душама ствара се отпор и револт против морала, закона и јавног реда и поретка. Оваквом стању ствари мора се стати на пут, јер то захтевају дубљи интереси наше земље. Нама треба здрав и јефтин хлеб, али и задовољан радник, који ће са песмом на устима производити хлеб наш насушни. Први услов за то је стварати нове модерне пекаре у којима су прилике куд и камо боље него што је то данас случај, у овим гробницама пекарских радника. III. Као што смо из ранијег излагања видели, проблем производње хлеба не састоји се само у односу пекарских радника према пекарима-